„Хало добар дан“ .
„Хихихи добар дан“ одговори ми танак гласић са друге стране жице.
„Злато, дај ми тет`а Змају, само пожури молим те, немам креде, а овај роминг скида к`о шашав, Жељко је тражи“ (где да кажем три_прасета, мислиће дете да га зајебавам)...
„Хихихи Прасе, Змаја овде бре, шта се трипујеш, какво злато, не носим злато, осим златног зуба (ајкулин златан зуб око врата, прави раритет, мада мени делује као да је фејк и да уопште није од ајкуле) и златног срца испод ових шљампавих панталона, ал то се не рачуна...
„Хахаха кашљуц, кашљуц, кррр, пљуц,шмрррк, јбте Змајо загрцну се од смеха, ја мислио неко дете се јавило, па све фино са њим, да се не уплаши...Виђамо се вечерас?“
„Видимо се Прасе“

То „вечерас“ се отегло к`о војнички дан, никако да дође... У међувремену сам успео да изгубим 5 партија билијара, да се средим за излазак, попијем 5 ракија „шумоглавки“ (за сваку изгубљену партију по једну) и попушим нешто за шта сам веровао да је џиџа...
Нашли смо се у неком кафићу где је Змаја део инвентара (као што већ рекох у претходном блогу који нисте читали). Не сећам се како је изгледала, али ми се учинило да је јако лепа и елегантна (касније се испоставило да ме први утисак појачан „шумоглавком“ и „црном магијом за коју сам мислио да је џиџа“ није преварио)... Рекла ми је да јој је Покојни Тоза запретио да ће је претворити у мравоједа (и телепортовати на Антарктик, па да цркава од глади) ако се види самном и она је на властити ризик ипак одлучила да оде на кафу са сва три_прасета... Узалуд је Тоза мешао сушене жабе крастаче, тигрове зубе са планете Драал 6, прах са вилењачких стрелица и орловско камење, црна магија коју прасићи спржише била је сувише јака, тако да се Тоза разочаран у своје вампирско-чаробњачке способности сам набио на колац, потврдивши чињеницу да су и вампири смртна бића... Наравно ако их набодеш како треба...
Али Прасићи нису знали за нус-ефекат „травке побрљавке“... Осим што делује против урокљивих очију, травка повећава ниво #$%##%ина у крви и наводи конзумента на свађу са саговорником... Од прилике изазива ефекат жене у ПМС-у... Нисам стигао ни да се честито упознам са Змајом а већ смо се „покачили“ и то на тему пецања... Она је тврдила да се најбоље пеца ноћу, што сам ја наравно негирао (и сад стрејт стојим иза тога)...

„Ноћу се најбоље пеца ако рибу храниш динамитом, знаш“... “Ал то није риболов већ криволов“ пенио сам као талас што се ваљао преко стене, испод кафане у којој смо седели...
„Ма не, немаш појма, овде на мору сви пецају ноћу“...
„Видиш мајицу, видиш...Ти ћеш ми причаш како се најбоље пеца....Еј ја сам (акценат на ЈА).... Ма шта све нисам упец`о до сад, и то све по дану, никад ноћу“
На мајици је писало „рођен да пеца натеран да ради“ и Змаја заћута на тему пецања, видевши да има посла са тоталном дилејом...

Али то је није спречило да се видимо на кафици и други пут...
Договор је био да се нађемо на Тргу од књиге и ја сам је чекао на самом тргу испред фонтане, гледајући децу како се прскају водом, и једну госпођу како пије са појила (из фонтане) јер не зна да одврне славину... Рускиња 100%....
„Смото смотани ја те чекам испред штандова са књигама, где си се то забленуо“ зацвркута ми добро познат гласић иза леђа...
„Ево гледам ову што се запира на фонтани, или пије воду....Шта већ да ради... Где си ти Змајче“...
„Ево пошла да видим шта има у понуди од књига и да купим неку“
Крајичком ока и даље сам пратио Госпођу која је кренула да се изува, вероватно се спремајући да замочи и ноге, али расплет нисам сачекао до краја...
„Ништа, идемо да купим неку књигу, па идемо на пићенце“ рече Змаја и повуче ме у страну, тако да остадох ускраћен да сцену испратим до краја....

Поклонио сам јој неку књигу по Батициној препоруци (коју нисам читао, тако да се извињавам ако је без везе), својим шкрабописом испиујући посвету „Госпи чистог срца, Змаји, вечитој инспирацији мојих писанија на Зокију, од три_прасета Ерл-а од Асгард-а“...
Иако сам је упозорио на књижарску мафију, такорећи секту, да се пази шта купује (такмиче се ко ће већу коску да ували купцу; жена тражи Библију, а добије Витаминску Библију чисто да прелиста можда јој се и свиди, друга тражи Књигу о чају а купи Милорада Павића Предео сликан чајем, или човек тражи Водич кроз Београд а префигани Батица му ували Дагласа Адамса Аутостоперски водич кроз галаксију и наравно врхунац приче кад жена хоће нешто о Николи Тесли а добије Телесна тајна, хард кор порњава у виду сликовнице и то само зато што је продавац погрешно прочитао наслов Телесна=Теслина), Батица као прави Јеврејин ували јој пола штанда (шатро дајући јој попуст), тако да је вероватно морала да изнајми носача да јој књиге однесе до куће...

„Хоћемо у Градску кафану, ту је нормална музика“?
„Важи где год ти кажеш, ти си домородац“ рекох посматрајући је како се лаким кораком провлачи између збијених столова као да плеше салсу...
Седели смо на тераси кафане и посматрали море, док је са радија ишла нека песма коју Змаја много воли а коју ја никад у животу нисам чуо (ко ми крив кад сам застранио у helloween)... Мрак је већ полако почео да пада и Змаја упали свећу у малој светиљци на крају стола (зато што је пироман, не зарад романтике) ... Тек тада сам приметио њену природну лепоту, обасјану светлошћу свеће... Била је тако једноставно лепа... Не напуцана, већ лепа... Изгледала је управо онако као што сам замишљао Кеинвин док сам читао трилогију о краљу Артуру... За сваки случај бацих поглед на сандале, чисто да проверим њену женственост...Број 36 добро је... На шта личи женско које носи 42? На „Ђевојку“? (Ђевојка је нешто бркато и кракато, што само из далека подсећа на жену и потребно је јако пуно вискија да би се извео процес обрнут Басарином из претходног блога, с тим што у овом случају вискијем се наливам ја)... Џумбус фризуру везала је у реп и укротила шналама, која ми се под слабим светлом учини црвена (иначе је смеђа)... Али нити је она Кеинвин нити сам ја Дерфел, нити је ово средњовековни роман, тако да сам једва чекао конобара да дође и поквари магију тренутка, плашећи се својих мисли... Питао сам је да ли верује у љубав на први поглед или треба да се гледамо мало дуже, усмеривши своје мисли на зајебанцију, на шта ме она тако ошину погледом из којег сам прочитао „и не помишљај“....
А помислио сам (тренутак пре тога), није да нисам...
Сасвим љубазно сам се понудио да јој помогнем да однесе књиге до куће, што је она одбила, али верујем да је изнајмила носача (који су зврјали около к`о беспослени таксисти, препознајући у њеним нејаким рукама потенцијалну муштерију) чим је зашла за угао...

Последњи пут смо се видели на тргу у кафићу (не оном где шоље и чаше миришу на влажне марамице, већ у оном великом преко целог трга), одакле смо посматрали Мађарски фолклор на тргу... Пио сам пиво онако из флаше (дете са села навикло то да цирка испред продавнице и кад заврши да разбије флашу) и ћаскао са њом (оговарали једног Зокијевца, којем нећете сазнати ник, јер више не долази на Зоки), кад се од некуда појави њен друг Максим... Сео је са нама и донео нам бајадере, које сам на жалост одбио јер ми никако нису ишле уз пиво... Представио сам се као „онај што деља Змају у лори“ и о5 ухватио њен поглед од којег ти се крв сасуши ил` следи, па се покајеш што си уопште ишта и рек`о... Причали су ми невероватне приче о Змајином псу Раши, његовој интелигенцији и безобразлуку, размажености и тврдоглавости... Максим, препознавши у мени изразитог месождера, по мојој канибалистичкој вилици (једем свиње говеда), позвао ме на роштиљ који сутрадан планира да прави, али на моју жалост морао сам да одбијем јер сам сутрадан путовао кући...

„Кад се роштиља, обично сам ја роштиљ мајстор, али није ми никакав проблем јер волим то да радим“ рече ми Максим.
„Ја то не знам, знам само нека једноставнија јела да спремим (сендвич, скувам јаје или виршле и направим салату)...
„Сад морам да идем, видимо се сутра Змајо на роштиљу, драго ми што сам те упознао Прасе“ поздрави се Максим са нама и нестаде у сплету калдрмисаних улица....
Чим је Максим замакао за угао увалише нам се две госпође за сто с намером да одгледају фолклор до краја, јер је кафана била пуна к`о око и једино су за нашим столом зврндала два празна места...
„Ае Прасе навали на ба(бе)јадере, знам да волиш и да се једва устручаваш, хихихи“ зеза ме Змаја и цркава од смеха....
„Хвала Змајче али нисам пијан, тако да ми уопште нису слатке“...
Поздравили смо се на степеницама које воде до Цитаделе, уз обећање да се обавезно видимо кад дође у Београд и ја се спустих низ степенице да ловим „Београђанке“...

П.С. Ова песма се чула са радија у градској кафани

Edited by tri_praseta, 2012-02-13 15:22:10

Ти си видим, пријатељу мој троглави, начисто проп'о и као човек и као блогер.
Па да те упропастим до краја...

NIsi nikada cuo za Girl from Ipanema?
Jooj Prasici, pa to je isto kao da nisi nikada cuo za Beatles ili Boba Marleya... u coshak i stidi se bar 10 minuta!

qq ajsitze prijateljitze moja jednoglawa (azhdajitze), kakwi su owo kontradiktorni komentari u roku od samo jednog dana? u proshlom blogu me nahwali da me prosto bilo sramota )
chuo sam pesmu seh, nego je nisam chuo u kafani (bila tiha muzika i nisam nishta razumeo)... nit sam shta chuo niti wideo postojala je samo zmaja u tom trenutku

Wau Праситји(што би рекли западњаци) илити : јеботе Праситји( што би рек'о нормалан свијет) па ти си био на прагу тога да се заљубиш на мору. Додуше,имао с све претпоставке за то - пријатељица коју знаш од малих ногу,са којом си пишкио у пијеску, шетња крај обале, бабе које кибицују слободно мјесто, Рускиња које се подапира у фонтани, мађарски фолклор, црногорски конобар...Стварно, уопште ми није чудно да си пао у искушење

hahahaha tzis nije bash tako al odlichno si mi rek`o

I sad svi ocekujemo "zmaja iiii" sa happy end-om

ne ne dosta je dwa bloga o zmaji, nemojmo preteriwati soul

Kakva dilema prasici, dal da spustis jedro ili da dignes sidro pa na put?
I ja cekam III deo

Nzm što si mi ti pao na pamet

nema tretjeg dela tea teaaaa teitze
paranoja uzela mi dushuuuu swe mi uzelaaa aa a swe mi uzela aa a (ajsitze)