Ljiljana je rodjena davne 1948.god. u jednom selu pored Uba. Bila je drugo po redu od petoro dece u porodici. Od kako je prvi put uzela u narucje, majka ju je posebno zavolela, moguce zato sto je devojcica, obzirom da je prvo dete sin. Roditelji ni slutili nisu da ce Ljiljanu morati posebno da vole u odnosu na drugu decu. Kao beba nije se razlikovala od ostale dece ali kako je rasla problem je postajao sve uocljiviji. Kad su je dozivali, ona se nije obazirala, samo je tupo gledala u prazno. Na kraju su roditelji shvatili da je Ljiljana gluva.

Najpre su mislili da je mozda voda usla u usi prilikom kupanja. Vodili su je kod lekara ali su se uvek vracali sa istom dijagnozom-devojcica ne cuje. Da stvar bude jos gora, ona nije mogla ni da govori, tako da je jednom recju gluvonema. Bio je to sok a ujedno i sramota za porodicu da imaju takvo dete, narocito za oca koji je bio strasno strog. Ostala deca u porodici su bila potpuno zdrava, samo je Ljiljana bila sa hendikepom. Zbog tog problema ni u skolu nije isla, nisu je cak naucili ni da se potpise. Sve vreme je provodila u kuci, pomazuci majci.

Sedamdesetih godina baka ju je dovela u Valjevo, zeleci da je skloni iz sela, da se ne muci. Nasla joj je i idealnog supruga, slicnog problema kao i ona. Vencali su se 1978. a onda,1983. na svet sam dosao ja.

Moji roditelji su gluvonemi. Priznajem, nije bilo lako rasti uz takve ljude, ali sam se navikao. I volim ih najvise na svetu. Ni za sta ih ne bih menjao. Hvala im za sve. I ako znate nekog sa takvim ili slicnim problemom ne bezite od takvih ljudi, priblizite im se. Oni samo zele malo ljubavi i razumevanja.

lep blog milane... jedan nash korisnik je takodje bio gluwonem, odbachen od strane majke i sestara, pod starateljstwom tzentra.... umro je pre dwa dana na moj rodjendan, nashli su ga zawejanog u snegu dok je ishao (kao i swako jutro) kod nas na posao da mu kupimo doruchak i tzigare...imao je samo 45 godina    osetjam kriwitzu shto sam ponekad bio grup prema njemu (objashnjawao mu da izadje iz kantzelarije i da ne dosadjuje, jer radim i ne mogu da se prepisujem sa njim), jer on je bio samo jedna odbachena dusha od strane swojih najrodjenijih i nije imao nikoga osim nas, radnika tzentra za sotzijalni rad... a bilo je dana i kad smo pili kafu zajedno i tako lepo "razgowarali" (gestikulatzijom)... pochiwaj u miru "Papai"

iskeno mi je zao,nek pociva u miru

Divna priča Milane.

 za tvoju mamu.

Otvorio si mi  sa ovim blogom. Veliko bravo za vas troje i naravno baku