"Otkad mogu da izlazim u grad, to mi je veliko olakšanje. Ali kako dugo nisam napuštao sobu! To su bili gorki meseci i godine.
Ne mogu da objasnim činjenicu da je to moja davna soba iz detinjstva, poslednja odaja od trema, već u ono vreme retko posećivana, stalno zaboravljena, kao da nije pripadala stanu. Ne pamtim više kako sam tamo zašao. Čini mi se da je bila svetla noć, vodnjikavo bela noć bez meseca. Video sam svaku pojedinost u sivom svetlu. Krevet je bio razmešten, kao da ga je tek maločas neko ostavio, osluškivao sam u tišini neću li čuti disanje spavača. Ko bi tu mogao disati? Otada stanujem ovde. Sedim tu godinama i dosađujem se. Da sam ranije mislio na stvaranje zaliha! Ah, vi, koji još možete, kojima je dato sopstveno vreme za to, skupljajte zalihe, slažite zrno na zrno, dobro i hranljivo, slatko zrno, jer će doći velika zima, doći će mršave i gladne godine i zemlja u Egiptu neće roditi. Nažalost, nisam bio kao brižljivi hrčak, bio sam kao lakomisleni poljski miš, živeo sam od danas do sutra bez brige za sutrašnjicu, uveren u svoj talenat veštaka u gladovanju. Mislio sam kao miš: šta mi može glad? U krajnjem slučaju mogu gristi i drvo ili njuškicom seckati hartiju na sitne komadiće. Najubogija životinja, sivi crkveni miš – na sivom kraju u knjizi postanja – u stanju sam da živim od ničega. I tako evo živim od ničega u ovoj mrtvoj sobi. Muve su davno pocrkale u njoj. Prislanjam uvo uz drvo, ne grebe li crv tamo u dubini. Grobna tišina. Samo ja, besmrtni miš, usamljeno posmrče, šuštim u toj mrtvoj sobi, pretrčavam bez kraja preko stola, police, stolice. Idem nalik na tetku Teklu, u dugoj sivoj haljini do zemlje, spretan, brz, mali, vukući za sobom šuštav rep. Sedim sada usred belog dana nepomičan na stolu, kao ispunjen, moje oči, kao dve brojanice, iskočile su i blistaju. Samo kraj njuškice mi pulsira jedva primetno, žvaćući sitno, po navici.
To naravno treba shvatiti kao metaforu. Ja sam penzioner, a ne nikakav miš. To spada u osobine moje egzistencije, ne živim parazitski na metaforama i dozvoljavam da me tako lako ponese prva metafora koja dođe. Zaletevši se tako moram se s mukom dozivati natrag, vraćajući se lagano k svesti.
Kako izgledam? Ponekad se vidim u ogledalu. Čudna, smešna i bolna stvar! Stid me je da priznam. Nikad se ne vidim en face, lice u lice. Ali malo dublje, malo dalje stojim tamo u dnu ogledala malo po strani, malo okrenut profilom, stojim zamišljen i gledam u stranu. Stojim tamo nepokretan, gledajući u stranu, malo unatrag iza sebe. Naši pogledi su prestali da se susreću. Kad se pokrenem i on se pokreće, ali poluokrenut unatrag, kao da ne zna za mene, kao da je zašao iza mnogo ogledala i više ne može da se vrati. Tuga mi steže srce kad ga vidim tako stranog i ravnodušnog. Ta to si ti, hteo bih da viknem, bio si moj verni odraz, pratio si me toliko godina a sada me ne poznaješ! Bože! Tuđ i gledajući nekud u stranu, stojiš tamo i izgleda, kao da osluškuješ negde iz dubine, čekaš na neku reč, ali odande, iz staklene dubine, poslušan nekom drugom, čekajući naredbe s druge strane.
Sedim tako za stolom i prelistavam stara požutela univerzitetska skripta – jedinu svoju lektiru.
Gledam na izbledelu požutelu zavesu, vidim kako se lako nadima od hladnog daha iz prozora. Na toj garniši bih mogao raditi gimnastiku. Savršeno vratilo. Kako se lako premeće na njemu u jalovom, već toliko puta upotrebljenom vazduhu. Skoro nehotice se pravi elastično salto mortale – hladno, bez unutrašnjeg učešća, nekako čisto spekulativno. Kad se tako ekvilibristički stoji na tom vratilu, na vrhovima prstiju, dodirujući glavom tavanicu, ima se osećaj da je na toj visini nešto toplije, ima se jedva osećana iluzija prijatnog vazduha. Od detinjstva tako volim da gledam sobu iz ptičje perspektive.
Sedim i osluškujem tišinu. Soba je prosto belo okrečena. Ponekad se na beloj tavanici pojavi kokošija noga pukotine, ponekad se komadić maltera odlepljuje šušteći. Treba li da odam da je moja soba zazidana? Kako to? Zazidana? Na koji način bih mogao izaći iz nje? To je baš ono: za dobru volju nema prepreke, intenzivnoj želji ništa se ne može odupreti. Moram samo zamisliti vrata, dobra stara vrata, kao u kuhinji moga detinjstva, sa gvozdenom bravom i zasovnicom. Nema sobe tako zazidane da se ne bi otvarala takvim poverljivim vratima, samo ako ima dovoljno snage, da joj budu insinuirane."

voli tebe tvoja sofia