Не волим свадбе... Уопште никаква јавна окупљања масовних размера (ако нису концерти или демонстрације)... Данас срећни, весели ђускају у колу (уз хард цоре народњаке) и секу младеначку торту, а брак им се растури брже него што мајстори растуре шатор (онај за 500 званица)... Стварно не волим да будем део тог „славља“ и на иста идем само где морам. У суботу сам морао да идем на једно такво весеље...
Ћале болестан не устаје из кревета, кеву нема ко да вози, а баш јој запело да иде(докона не зна шта ће од себе, а направила и нову фризуру па да не буде заџабице)...
„Где да пропустимо сине, па знаш да је његова баба и моја баба“...Даље је нисам слушао...Идемо!!!

На небу изнад Србије није било лоших знамења која би указивала на то да не излазим из куће (к`о ономад кад поче буна на дахије), али мени неки предосећај раван женској интуицији је говорио да не треба да идем и да је боље да се склупчам поред ћалета глумећи исте симптоме болести... Мислио сам да ће да ме снађе нека несрећа типа „сударио се у колони сватова“ или нека већа катастрофа„напио се побио се и фасово батине“... У сваком случају неки крш и лом (а нису чаше и тањири)...И био сам у праву, сломио сам зуб и то јединицу...

Испред мене овал са деловима силом уморених јагњића и прасића и ја манирима искусног комустичког функционера званог „јагњећа бригада“слажем ту прагњетину (то је оно кад једеш јагњетину а уместо салате прасетину)... Не толико из разлога што сам гладан, више на нервној бази и да прекратим досаду... Кад од једном крцццц...Коска...Не зуб!!!

Тог тренутка свадба је била дефинитивно завршена што се мене тиче, а и што се кеве тиче мада она није била свесна тога у том тренутку...

Свадба се десила у суботу и ја после три дана одлагања и тражења најбољег зубара, који није скуп, бахат и нељубазан (намерно избегавајући локалног „касапина&ldquo, одем у Ваљево по препоруци једне симпатичнедевојчице... Обећала ми је да ће да ме води код њеног зубара који испуњава свемоје прохтеве, а пошто се баш толико плашим и да ће ме држати за руку (код Чика Зубе)...

На улазу у зграду нас напде пас луталица и ми брже боље улетесмо унутра затврајући врата за собом... На тренутак сам заборавио страх од зубара, уплашен бесним изгледом џукеле... И у страховима мора да постоји хијерархија...

„Он је на четвртом спрату хоћемо ли лифтом“?
Одговорих кратко „Не“ (страх од лифта је на добром другом месту)...Није се бунила...
Пегламо пешице уз степенице, док ме тресе све већа паника... Чак ни поглед на њене затегнуте панталоне (од позади) не може да ме орасположи, јер знам каква ме агонија чека...
У чекаоници (ходнику) седи само једна девојчица и игра се мобилним телефоном... Седамо поред девојчице и буљимо у упаљен тв, на којем иде нека шпанско-турско-мексичка серија на канцер телевизији, док се из ординације чују порођајни болови неке бабе...„Чекај бре, јеси ти мене довела код гинеколога или зубара“?
„Хаха луд си, код зубара наравно, видећеш супер је човек“
„Па шта стење ова унутра, као да се порађа, сад ме још већа фрка спуцала“
„Не бој се ево држаћу те за руку баш као што сам обећала“
Нешто мислим у себи, знам ја и лепша места у овом граду где би могли да будемо и да се држимо за руке...Места где бабе не стењу,где нема мириса бушилицом спаљене зубне глеђи, места где нема клинке са мобилним телефоном која ми се смеје (онако испод обрве)...Места за нас двоје...
Осећам како ми се длан зноји у њеној руци (што мрзим највише на свету) и онако полако извлачим руку из њене... Магарац!!!
„Шта је сад не плашиш се више а“?
„Ма плашим се, за тебе...Ако ти будем овако држао руку док ми доктор буде бушио зуб, после тога ћу само моћи да те водим на ортопедијуда ти гипсају шаку“
„А ти девојчице (обраћам се клинки са мобилним) ти се не плашиш зубара уопште“?
„Ма јоцк ја довела баку да извади зуб, па чекам да заврши“
„Ех...Благо теби...Мени баба умрла, а није завештала органе (чак ни зубе)“...
Улазим у ординацију и после одрађеног упознавања (лична карта, подаци, уписивања, потписивања), седам у зубарску столицу...
„Господине кад је овај зуб лечен, уопште није добро урађен“ пита ме доктор...
„Не знам докторе, одавно...Сад да ли је био други или трећи крсташки рат, не могу вам рећи прецизно, али `давно беше у сваком случају...А знате каква је тад била медицина“ покушавам зајебанцијом да разбијем трему...
„Ништа...Зврнддддд зврндддд...Испери и пљуни...Ето готово, ставио сам ти лек, видимо се сутра у 9...Може“?
„Важи докторе, видимо се“...

Edited by tri_praseta, 2012-02-13 15:20:40

a joj prasentic................znaci, istina si pricao kad si mi reko onomad za zub..........ja mislila zez...........sad mi krivo jer te ne uzimam za ozbiljno...........a zapravo nemam uopste razloga za to............inace, evo da i ti mene malo zalis, idem i ja na svadbi 08.10...............i nesto muka mi cak i od pomisli na one svatove, na svu onu doteranu bio-masu.........ali, sta je tu je, prase............nadam se da ja necu polomiti moj zub vec neki tudj...........u svakom slucaju, mislicu na tebe, cak cu da umisljam kako ti meni drzis znojavu ruku dok ja igram kolo ..........samo da se zna.........sve sto nas ne ubije, ojaca nas!

„Господине кад је овај зуб лечен, уопште није добро урађен“
Ne postoji majstor koji će pohvaliti rad svog kolege.

1 0

i nesto muka mi cak i od pomisli na one svatove, na svu onu doteranu bio-masu
uprawo tako tidzo, owo si bash lepo rekla.....samo ne znam zashto me ljudi ne shwataju ozbiljno kad sam ozbiljan k`o metastaza?
nema sujetnijih ljudi od doktora ajsitze...

1 0

za sve medicina leka ima

haha uprawo tako soul
super slichka