Počne kada se najmanje nadaš, sudbina je tu da umeša svoje prste uvek nečim izazvana a ponekad i nečim čega nema. Sve je to u duši i onda samo čeka da ispliva... neka pliva neka ne stoji tamo gde mu nije mesto, neka ne spava neka se probudi, neka kaže to je to nešto prihvati ili ćuti, ako kažeš nauči da ostaneš stabilan na svojim nogama, nauči da prihvatiš poraz, nauči da prihvatiš i razum, dobronameran savet, kada veruješ veruj na distanci pusti neka misle da je nešto u tebi što je samo tvoja tajna...

Reci im da si  jak kao stena, tvrd kao orah ili parče beskvasnog hleba, ne dozvoli da te ponese ono što samo ti želiš da vidiš i čuješ, da osetiš ono čega nema jer tada će manje da te boli. Ako kažeš, ponadaš se ili poželiš da čuješ samo ono što će da prija tvojim ušima to ćeš onda i dobiti... Niko nije ničiji gospodar, samo ti si gospodar svoga srca, uma i duše... možeš da razumeš svakoga a ko će tebe.... možda niko a možda neko ko ume da sluša pa kaže "znam kako ti je"... "ne, ne znaš", može da vidi tvoj pogled, čuje šapat, oseti stisak ruke, ali kako ti je to može da oseti i zna samo onaj ko ti zaista veruje i ko upija sve tvoje i ti njegovo.

Lakše je kada ne osećaš, ne vidiš i ne čuješ jer tada manje boli. Oslobodi svoje misli neka lete, neka ne žele nekoga i ne žale za nečim što ih je neko vreme smirivalo i mamilo im osmeh na lice i kad mu nije bilo vreme. Da si bliže pa da mogu da ti kažem koliko možeš da me nasmeješ a kada osetim da okrećeš leđa od mene zaboliš još jače. Ja ti neću uzeti to za zlo moja greška a tvoja vrlina, moja nemoć da shvatim i razdvojim ono čega nema od onoga što postoji. Sve prolazi, sve iščezne, sve nestane. Vreme je tu da upozori pre ili kasnije... boli zaborav, boli kada ti je svejedno, boli kada mislim da i ti misliš... kada imaš vremena a ja ga nemam a ipak ga nađem u nekom uglu za koji samo ja znam u sitne sate da diram taj nemir koji nikako da zaspi u meni pa poželim da ga pitam... Zašto slep vidi ono čega nema?

ćerko, ne vidi baka, promeni slova ili pozadinu