I danas si imbecilu ceo dan proveo slušajući radio i tupo zureći u ekran.Smrt na rate. Zakačiš krajem uha vesti i u malom mozgu, koji je sačuvao svoje osnovne, primitivne funkcije, počne da se javlja kljucanje, svrab, bockanje.
Flešbek. Setio si se imbecilu kako si jednom bio ljudsko biće. Bilo te je strah, ali strah je po svojoj definiciji jednostavnije osećanje od depresije. Strah te tera na bunt, na borbu, na promenu. Setio si se kako si gutao suzavac, izbegavao polomljena rebra, da bi sutradan opet išao na isto mesto, sa istim ciljem. Imao si nadu, imao si motiv i cilj. Tih 90-ih mogao je neko da ti raspoluti glavu bejzbol palicom u prvom haustoru. A danas...danas te tom istom palicom siluju pred kamerama, direktno u ono što ti je ostalo od mozga. Kad bi se bar neko smilovao i prosvirao ti kuršum kroz glavu, isti onaj od kog si 90-ih bežao kroz blato ratišta. Tada si mogao da umreš u trenutku, a bio si živ. Danas, danas si fiziološki živ, a mrtav Refleksno gutaš splačine kojima te svakodnevno truju. Plutaš kao ..... neumitno prema svom kraju

Svaka čast!

90-e na zhalost ponowo zhiwe u swom punom sjaju, samo shto ti ja i swi mi rodjeni 70ih i 80ih godina, nemamo wishe snage, muda i zhiwatza da uradimo bilo shta po tom pitanju jer imamo 20ak kila wishe, poroditze i mnogo wishe pameti i iskustwa nego pre 15-20 godina... i da, nemamo prokletu mogutjnost izbora, alternatiwu, opozitziju (nazowi kako hotjesh), pa se klanjamo wodji i nadamo se da tje barem da koristi lubrikante dok nas kara onako sagnute