Neki dan pisala sam o tome kako bi najbolje bilo da svako od nas prihvati sebe (u fizičkom pogledu) onakav/onakva kakva jeste, poentirajući (manje ili više (ne)uspešno) da je nebitno ima li male ili velike grudi/nos/usta itd., sve dok je “ono što je od Boga dato” ispravno. Čemu silikoni i operacije kojima neki ljudi bez razloga podležu ili kojima bi drugi podlegli da imaju hrabrosti ili novca. Manjak duhovnosti ili nedostatak istog, zaključih bez presedana. Onda poslušah njega i za mene je taj case... closed. Nego, da, i zdrava i prava i zadovoljna telom kojim se preko mere ne bavim, u punoj snazi da filozofiram, pokušavam da objasnim da je tako, sasvim u redu. Nije ni čudo da iz mene nije izašlo ono što je bilo potrebno da bih opravdala teoriju „budi ono što jesi“, a ne onako kako si zamislio ili kako neki tamo trend nalaže. Bilo je nekoliko dobrih komentara na te moje zbrkane misli u prethodnom blogu, ali jedan, baš najkraći i poslednji, je bio onaj pravi (Ružno pače): „Pametnoj ženi, malo poprsje nikada neće manjkati“. Dobro, nisam imala nikakvih teškoća da ovaj komentar ispravno razumem, ali tek sad ga vidim u 3D!

Nikada nisam posumnjala u to da li su me roditelji dobro vaspitali i naučili kako valjano da mislim. Ne ŠTA da mislim, nego KAKO da mislim… Posle je bilo lako da shvatim zašto „nije bitna ambalaža već sadržaj“. Umem, međutim, s vremena na vreme sa tim sadržajem opasno da se posvađam. Da upadnem u glupava razmišljanja, da ne znam šta hoću, niko mi ne valja (error) i svi su mi kao nešto krivi (vazi!!... sama sam sebi kriva, ali kome je to lako da prizna?). Pa onda „ne ide mi“, jer „nisu mi sve ovce na broju“… i tako u krug. A kada me pitaju amigosi „Šta ti je?“, sramota me je da im kažem, ali ne mogu da ih slažem. Sledi opštenarodno prihvaćeni odgovor „Ma nije mi se ništa desilo, nemam razloga da se osećam loše, ali eto došao mi je takav dan i sve bih čaše da polupam!“. „Doooobro, proćiće te…“. Hoće, ali sad baš hoću da budem besna, a ti trpi i pusti me da ti natovarim deo negativne energije koju osećam, jer sam umislila da će mi tako biti lakše! Ćorak… ali oni su već ozračeni. Onda to zaista prođe, a da se ne pozabavim baš svaki put time je li moralo tako. Zdrava sam, prava sam, sve je na svom mestu i savršeno dobro funkcioniše (kuc-kuc), nisam gladna/žedna, imam šta da obučem i gde da spavam. Realno, dlaka sa glave mi ne fali i bilo šta drugačije je samo moja fikcija od koje ne mogu da napravim dobar film. Tako, dok sam plutala u nekoj od tih zona sumraka, čujem njegovu priču i shvatim sa koliko uspeha izvodim besne gliste. Priču, čoveka rođenog bez ruku i nogu, o sreći. Postideo me je... sa punim pravom! U moj mozak malo toga staje, ali valjalo bi da žrtvujem jednu od onih glista, koje sam do sada tako brižno negovala, ne bih li napravila stanište za ovu priču. A evo kakva je to energija kojom ovaj momak pleni i kako on vidi celu stvar:

P.S. Hvala ti za video Draga, baš to je bilo ono što mi je trebalo 

BRAVO Zara  super blog emotivno video od kojeg mi ostalo u glavi Bog ima planove za svakog  BRAVO

Upravo tako, draga, postideh se i ja. A onda se zapitam, da li je stvarno potrebno da vidim i cujem neku ovakvu pricu da bi meni bilo bolje, da bih tek onda shvatila koliko sam u stvari srecna. Hmmm, nesto mi tu ne stima? Verujem da nismo jedine koje smo nakon ove price zastale i zapitale se:"Cekaj, pa sta je ustvari moj problem?" Ili je to problem svih nas? Da li je u pitanju samozivost, otudjenje? Ne znam, nisam pametna. 

retzimo ne sotzijalnim temama, podarimo osmeh sprdnji i zafrkantziji (komunistichka parola skroz)...ozbiljno, pishite neshto neozbiljno (da ne bih ja mor`o)

e jesam mudroser  

Najveci utisak ostavio je ovaj video,vise puta sam ga pogledala i prosto se divim coveku koji je rodjen sa ovako teskom malformacijom..koji je naucio da prihvati sve ono sto nije mogao kontrolisati.Ovo ce mi biti dobra opomena,kad sledeci put ''zakukam'' pred ogledalom!

Film je stvarno dirljiv, mada moram da priznam da mi nikada nije trebalo da vidim tudju nesrecu da bih shvatila svoju srecu.

Sjajan blog, draga. i na mene je lik ostavio identican utisak. I ja sam, kao  verovatno i velika vecina ljudi, neko ko ume da se preda nezadovoljstvu, anksioznosti, apatiji...pomalo mazohisticki, jer izbor svakako postoji. ALi treba pokrenuti svoj um, svoj duh, emocije...Bog nam je dao dovoljno za zivot, ali mi to nikako da prihvatimo uvek zeleci vise i tugovati za onim sto nemamo umesto radosti zbog onog sto imamo. Imam ja cesto te osvescujuce momente kad se zagledam u svoj mali zivot i shvatim, osetim, dozivim citavim bicem koliko sam srecna...i onda to podelim sa svojim bliskom ljudima koji su deo moje srece. ALi, najcesce tek sreca i mir sa sobom (i verovatno Bogom)nekog ko ima toliko malo (po ljudskim merilima) za srecu me prene i vrati sebi.

Cmok za ovaj tekst