Ovo je blog o tebi Zvoncice, jer ga zasluzujes i da je vise ljudi kao sto si ti ovo mesto bi se zvalo carstvo srebrenih snova.

O ispovesti jednog klovna sa sirokim osmehom i suzama u ocima.

Napisacu ti nesto a ti ces znati , znaces da bas sad u ovom trenutku mislim na tebe i da se divim tvojoj upornosti , hrabrosti i svim tvojim nastojanjima da dotaknes svoju zvezdicu.

Obicno bih ja pocela sve ovo sa pocelo je...

Jeste pocelo i drago mi je sto smo se upoznale i sto si stekla toliko poverenje u mene da podelis samnom sve svoje male i velike tajne, sto si mi pruzila komadic svoje duse, prosto i jednostavno sa osmehom i na dlanu!

Znas , uvek sam se pitala sta je to sto se krije iza tih krupnih okica boje kupina i tvog zvonkog glasa, Zvoncice moja i kad sam saznala nisam bila nimalo odusevljena tim saznanjem.

Mozda je glupo sto ti pisem ovako ali u tom momentu sam pozelela da razbijem nesto.Toliko neke tuge  i besa se pojavilo odjednom, niotkud...

Moj veliki problem je sto ja ne mogu da se distaciram i sto ne mogu da prestanem da mislim o tebi.Stvar je  tome sto za mene ovo nije obicno prijateljstvo i sto ima znacenje a upoznati osobu kao sto si ti je privilegija koju malo ko ima, verujem .

Taj osecaj tuge, besa i gorcine zamenio je pokusaj trazenja resenja, a zatim  jos jedna neprospavana noc, pa dan, razmisljanje i razmisljanje....

Naravno da se uvek nadjem u nekom zacaranom krugu, ali nakon svega shvatila  sam da su moji problemi minorni u odnosu na tvoje i da nemam pravo da se zalim ni na sta.

Sada dok ti pisem, mislim kako bi bilo lepo da zaista spavas , onako bezbrizno, s jednom rukom ispod jastuka, sa nekim poluosmehom na usnama, da sanjas nesto lepo...

Budjenje bi trebalo da donese novi, lepsi dan i resenje svih tvojih problema.

Onda draga moja ne bi morala da gledas sneg samo kroz prozor...

Rekla si mi jednom da si se navikla na sve to i da je za tebe to sve deo zivota, da vise i ne znas sta znaci ziveti tim "normalnim" zivotom... Ja bih zaista volela da ta losa navika prestane i da se sve vrati na ono kako je bilo pre jer ti zasluzujes mnogo  vise od toga.

Razlog zbog kojeg ti se divim je sto uprkos svemu nisi izgubila smisao za humor, sto si vedra i nasmejana i sigurna sam da samo retke osobe mogu da procitaju sta se krije iza tvog osmeha , jer ti tako uspesno skrivas svoju stvarnost.

A pocelo je tamo osamdeset i neke.Na izmaku jednog carstva rodila se prelepa zivahna devojcica koja nije znala sta je ceka down the road.
Kazu da si bila zivahno i neukrotivo dete, sve do svoje druge godine kad su poceli problemi...

Ispocetka neznatni i mali da bi se iz dana u dan samo pogorsavali.Zatim  periodi srece i prividnog ozdravljenja, pa onda opet  padanja u beskonacni krug ponavljanja...

Uprkos svemu, uprkos svemu Zvoncice ti umes da me podignes kad mi je tesko i da mnogo volim da pricam s tobom ne samo iz tog razloga nego prvenstveno zbog tvog zdravog smisla za humor, pretresanja svakodnevice uz cigaretu, neizbeznu naravno , pali, pa da se trujemo bar zajedno ako nista drugo ne mozemo .

Najsmesnija mi je bila ona prica o terapeutu i ono tvoje b.. ga ( jel' te ne sme da se psuje na blogovima ).Ne smem da kazem sta si mi rekla. I ono sarkasticno;" Kakve sam ja srece ja cu sa ovim mojim cudom da zivim sto godina !"

I onda opet smeh .

Tako zvucan osmeh nema niko ovde.

Ali zato prica o ljubavi, strah od neizvesnosti ne od ljubavi nego od onoga sta ce se desti i sta bi se moglo desiti posle,seta u glasu pa mogla bih da kazem cak i tuga...Mislim prodjemo mi u tim nasim razgovorima  nekih mali milion faza od smeha, poneke suzice, sarkazma, ludila,...

Nocas  sam svratila samo da ti pozelim lepe snove i da ti se zahvalim sto si mi prijatelj!

Veliki ljuub i zagrljaj od Astre!

ovaj blog me podseca na jednu zlatnu devojku sa divnim iskrenim okicama i plavim kovrdzama ....mozda imaju nesto zajednickosigurno veliko srce

jeste prelepo napisano i moram reci da se ponosim sto sam upoznala licno zvoncicu

ljubimm ja zvoncicu a i tebe Astrce....