Pustila sam te da odeš iako sam znala da te ne umem zaboraviti.

  Nisam umela zaboraviti one šetnje bankinom pred sumrak kraj nemirne reke koja je šuštanjem ponavljala tvoje ime. Ono proleće u mojoj kosi i poljupce koji su mirasali na tek ubrane ljubičice.

  Trčala sam nespretno i sporo kako bi me što lakše sustigao i podigao visoko na dohvat zvezda koje su nosile tvoj lik.

  Nisam mogla zaboraviti onaj moj zarazan smeh koji se širio ulicom slušajući te kako mi pričaš ludorije i dogodovštine iz detinjstva.

  Ma nemoguće mi je bilo zaboraviti one kiše u tvom naručju ne mareći za pokvarenu frizuru, razmazanu šminku i nove bele starke.  Ljubeći me kroz zube si cedio: „Ludo moja, mokra si, razbolećeš se! Jel znaš da će me tvoja majka ubiti?!“

  Nisam umela zaboraviti svoju ruku u tvojoj kada su reči bile suvišne i kada smo se sporazumevali otkucajima srca.

  Posebno nisam zaboravila svoj uložen trud da ti opišem radnju filma koji me rasplakao. Što više objašnjavam, ti više ne znaš o kom se filmu radi da bi me na kraju stegao u zagrljaj i rekao uz smeh: „ Ma tačno znam i scene na kojima si se ubila od plakanja.“

  Ni one moje crvene obraze koji su goreli od ljubavi dok su mi ruke bile ledene a telo drhtalo kao u najvećoj groznici.

  Joj, a one razbacanje ruže na mom pragu! Preskočio si komšijinu ogradu  rizikujući napad njegovog psa. Ne samo da si sve ruže pokidao nego si unakazio i ostalo cveće i zelenilo koje ti se u mraku činilo pogodno za buket. Ujutru je komšinica kukala za svojom baštom, ne verujući da je neko mogao tako nešto da joj uradi, a moja mama ga je kradom skupljala sa stepenica razmišljajući ko bi to hteo da je posvađa sa komšinicom.  Ja uživala u prizoru cerekajući se, svesna da je to tvoje maslo. Sastanak kroz nekoliko sati  je potvrdio, da, ruke su ti bile pogrebane.

  Nisam umela zaboraviti tvoje oprobavanje u kuhinji spremajući mi hranu koja i nija baš uvek bila jestiva. A i kuhinju je posle tebe bilo jako teško dovesti u red.

  Ono vino koje smo pili kada sam ti priznala da te ludo volim, da sam zaljubljena, da mi se vrti u glavi i da sam ljubomorna na tvog psa.

  Tvoje časove vožnje gde bih se ja smotala i nakon trećeg pokušaja tek upalila auto a onda pomešala redosled gasa, kočnice i kvačila. Zajedno smo se složili da to ipak prepustimo stručnom licu.

  Onu poruku koju si mi svuda provlačio i govorio da je moja i da nijednoj devojci ranije je nisi pričao.

  Ne, ja te nisam umela zaboraviti i obrisati pa sam te pustila da se vratiš!

Prvaaa !!!

Ime mu je Nezaboravak(Kako se zove,psst?)

Pa zaslužio je Soyka Vrlo lepo

Da sam znao da naslov nije iste boje kao i text...ne bi ni čitao    

Ljudi odlaze, vracaju se, a niko ne ostaje za stalno. Pa se brisu, opet pisu, i ne mare za posledice. Nadam se Soykice da ce u vasem slucaju sve biti trajno, i da je ovaj, emotivni i lep blog samo pocetak toga. Srecno!

emotiwno skroz...nego shto si ljubomorna na njegowog psa?

Ha evo ga! Najromanticnije sto umem Beer beer

Divan blog Soyka...samo...lepe stvari koliko god da se trudis da zaboravis,sve ti teze ide od ruke Sasvim sam zadovoljna nacinom na koji mi nedostaje

Jos uvek kradem trenutke iz proslosti i ne dam da nestanu...
Snovi puni zivota, trajace jos dugo u meni...
Pretoceni u reci, pesme i stihove... U ime ljubavi...

" Da li znaš kuda treba ići,

Kada nemaš gde,

Kada ne znaš kuda.

Razmisli malo možda ti se jave slike,

I možda ostaneš pri sebi,

Kada se pogledaš i vidiš svoj odraz,

Udari sebi šamar,

Ako pocrveni obraz shvatićeš,

Da si još uvek živ,

I da ne treba ići nigde,

Ne treba zatvoriti sve,

Treba se samo opustiti i prepustiti,

Sve ostalo doći će. "

Ja opet kasnim ...divno Soycice ...romanticno...ne da ne bih uspela da ga zaboravim nego ne bi ni pokusavala...ne pustaj ga