Djordje Balasevic

D-moll

Odlutas ponekad i sanjam sam
priznajem ne ide, ali pokusavam
i uvek dodje D-moll
spusti se ko lopov po zicama
ruke mi napuni tvojim sitnicama
i tesko prodje sve to

Jedan D-moll me dobije
kako odes ti u sobi je
glupi D-moll uvek sazna kad je to
uhvati me cvrsto i ne popusta
lud je za tisinom, to ne propusta
vodi me u svoj plavicasti dom

Jedan D-moll me razvali
neki bi to prosto tugom nazvali
nije to, sta je tuga
za D-moll

Ponekad te nema i sasvim sam
izmisljam nacin da malo smuvam dan
ali je lukav D-moll
pusti da se svetla svud priguse
saceka poslednje zvezde namiguse
vuce mi rukav, idemo

Plasi me on, gde si ti
hiljadu se stvari moglo desiti
glupi D-moll, za kim tugujem svu noc
uzme me u svoju tamnu kociju
nebo primi boju tvojih ociju
znam taj put, to je precica za bol
jedan D-moll me razvali
neki bi to prosto tugom nazvali
nije to, sta je tuga za D-moll

Ostala je knjiga
sa par neprocitanih strana
i neke stvarcice od Herendi porcelana
jedan pulover u kom si bila
i ostala je ploca Best of Ry Cooder
i fina mala plava kutijica za puder
i ja sam te ostao zeljan
dok me bude, moja mila

Djordje Balasevic

Ne volim januar

Ne volim januar
ni bele zimske vragove

U svakom snegu
vidim iste tragove
tragove malih stopa
broj trideset i ko zna
kako polako odlaze

Vise ne prolazim
ulicom Dositejevom
i nemam pojma
kad neko pita gde je to

Tih dvesta sest koraka
duzinom tog sokaka
nikad ja nisam brojao

Nisam te nikad cuvao
nisam te nikada mazio, pazio
tvoju sam ljubav gazio
svemu smisljao broj

Nisam te nikad stedeo
i nisam umeo stati i ostati
sta ce od mene postati
mali andjele moj

Ne gledam filmove
iz ranih sedamdesetih
dosta je suza
i rastanaka nesretnih

Ko takve stvari snima
bas cudnog sveta ima
tako se lako rasplacu

(pesma napisana za Zdravka Čoilća)

Od onol’kih žetvi osta šaka raži…
Od onakve rapsodije samo šum…
Od riznice iskrenosti kusur laži…
I nema srce sta da traži tu…

Prave rijeci, kao zvijezde, padnu same…
Po svom nikne jogunasti bijeli krin…
Nekad traziš poentu na kraju drame…
A poentu krije prvi čin…

Glavna lica: Naličje i lice…
Uspomene i sitnice…jarko pero rajske ptice…

Sačuvaj me, Bože, njene ljubavi…
Koja žive rane soli…
Koja kažnjava i boli…
Izbavi me vječnih sumnji i ljubomore…
Koje more dok ne pokore…
Sačuvaj me, Bože, njene ljubavi…
Onog ludila i strasti…sam se nikad neću spasti…
Sačuvaj me od ljubavi kojoj kopni sjaj…
Al’ mi u nju ne diraj…

Kad na jednu kartu staviš sve što imaš…
Kad su ti sve misli istoj slici ram…
Kad ne brojiš da li daješ ili primaš…
Znaci da ćes ostariti sam…

Kad se spusti zavjesa…aplauz slijedi…
Al’ u jednom trenu vlada mrkli mrak…
U tom času posumnjaš da išta vrijedi…
Život cio…pepeo i prah?

Život cio samo tudji dio…
Da, kad pogriješiš, pa zavoliš više nego što bi smio…

Negde se pipnu naši mali svemiri
Kada već pomislim da spavaš.
Zašumi saten, tama se uznemiri,
I kao talas naiđeš.

U školjki tvoga pupka leto zimuje,
Tu čuvaš mrve sunca za nas.
Sa tvojim dodirom se čežnja rimuje,
Dok kao talas nadireš.

I ništa više nije važno,
Lice sveta zlobno i lažno se raspline za čas.
I niko više nije bitan,
Svi su pesak prezren i sitan, pesak ispod nas.

Srebra decembra kuju prsten za tvoj prst,
Niz tvoje sapi zvezda pala.
Zalud te privijam uz sebe k'o uz krst,
Ti kao talas izmičeš.

Ostavljaš slane kapi bistre
I jato dobrih mirisa Istre po sobi razvijaš.
Ostavljaš varljiv zalog pene
U srcu ove napukle stene koju razbijaš.

I ništa više nije važno,
Lice sveta zlobno i lažno se raspline za čas.
I niko više nije bitan,
Svi su pesak prezren i sitan, pesak ispod nas.

Pesma kojoj promenismo ime u "Višnje Svevišnje". )

Korzo je imao svoj red, neki svoj uhodani sled
uvek se dobro znalo ko probija led
Melanija Matic, tacna k'o satic
korakom rimske bozice, proseta duge nozice

Pa druga zvezda serije iz pravca kafeterije
na opstu radost drustva s' periferije
Veronika Bacic, meden kolacic
u tesnoj suknjici od zmijske kozice

Al' kad se spusti moja Dragana
k'o ruska balerina lagana
korzo se zanjise, spalir se nadize
sve se venere pomere za jedno mesto nanize

Bela haljina u visnjama
o, najlepsa je, bez razmisljanja
crven kais a strukic stisnjen
vau, te su visnje bile svevisnje

Kod apoteke, obicno, bese klaustrofobicno
jer to je mesto s' kog se vidi odlicno
Mia Radenkovic, Uobrazenkovic
kada u stilu ludice proseta besne dudice

I najzad, s' letnjim pegama, od mnogih tajno cekana
u pratnji brata, nabildanog zvekana
Lela Doronjski, dug repic konjski
i one skandalozne bez-bermudice

Bela haljina u visnjama
o, najlepsa je, bez razmisljanja
crven kais a strukic stisnjen
Boze, te su visnje bile svevisnje.

Kao davni greh,
Uvek mi se ista javljas.
Odzvanja ti smeh,
Cipele u prozor stavljas.

I vecno sanjas,
Svetom putujes bez putovanja
A badnje vece dolazi.

Mogla si mi bas
I reci neke reci nagle.
Oci su mi, znas,
Pune one iste magle.

Al' suprotnost susta,
Sad u meni tuga koren pusta
A badnje vece prolazi.

To je bilo nase zadnje,
Sad opet zvona zvone - slusam to.
Ne, nije svako vece badnje,
Al' ovo danas, sasvim slucajno - badnje je.

U poslednji cas,
Kao uvek na to vece,
Gospodja do nas
Unucima kolac pece.

U mojoj sobi
Samo stari veker vreme drobi
A badnje vece prolazi...

To je bilo nase zadnje,
Sad opet zvona zvone
- slusam to.

Ne, nije svako vece badnje,
Al' ovo danas, sasvim slucajno -
Badnje je.

Nosen dahom sna doleteo je crni golub na moj dlan.
Zasto, ko da zna, al' to sam jutro docekao umoran.
K'o da sam i ja leteo s njim, krilima teskim, olovnim,
i video svet sakriven iza zlatnih oblaka.

Ako umrem mlad, posadi mi na grobu samo ruzmarin.
Ne dozvoli tad da naprave od toga tuzni treci cin.
Nek mi ne drze govore, nek drugom pletu lovore,
ako umrem mlad, zaustavljen u koraku i snu.

O, zagrli me sad, jako, najbolje sto znas
i nemoj crnoj ptici da me daš.

O ne, ne brini, proci ce za tren,
ja sam samo malo lud i zaljubljen.

U mojim venama davni sever samuje
i ja ponekad ne znam sta mu je,

sto luduje, od srece tugu tka
moja prosta dusa slovenska.

Uplasi me sjaj milion sveca kad se nebom popali.
Gde je tome kraj? Za kog su tako dubok zdenac kopali?
Zasto se sve to desava, dal' covek ista resava
il' smo samo tu zbog ravnoteže medju zvezdama?

O, zagrli me sad, jako, najbolje sto znas
i nemoj crnoj ptici da me daš.

O ne, ne brini, proci ce za tren,
ja sam samo malo lud i zaljubljen.

U mojim venama davni sever samuje
i ja ponekad ne znam sta mu je,

sto luduje, od srece tugu tka
moja prosta dusa slovenska.