On je, možda, zato rođen da to shvati i zapiše. Možda zato da svojim stihovima zabeleži naše misli, da u našoj duši probudi usnulog pesnika i svojom poezijom dâ drugi oblik, pesnički, tako običnim i jednostavnim stvarima svakodnevice.
Rođen u Vojvodini, uneo je u svoje stihove širinu ravničarskog prostranstva, doneo rečima miris slanine, zazeleneo slova. Tako jednostavnim, svima bliskim rečima, njegova poezija “nazdravlja” čitaocu, “diže čase, razbija astale šakom i ne stidi se otegnutog govora, niti skida žut, zubat osmeh.” Ponesu me u teškim danima njegove reči: “...i kad nebom ima ptica,/ i kad nebom nema ptica,/ - uvek vredi, poverujte,/ da se živi, da se diše,/ na ovom čudnom svetu trnova i ljubičica.”

Miko, kako ti stvaraš jednu pesmu? Kakav je tvoj postupak? Od čega polaziš?

'Očajnički! Ne znam. Ja, recimo, uopšte...ne umem da pišem pesme. To je najstrašnije. Evo, ja sam napisao tri’est knjiga.
Ja ne znam. Ja ne umem da pišem pesme! Neko ume to. Neko ume da piše pesme. Kaže: “Sad ću ja napisati pesmu.”
Ja uopšte i ne znam da pišem pesme. Ja nešto sebi pišem. O nečemu razmišljam i nešto radim. I jednoga dana ispadne da od toga ispadne pesma.
Šta ja znam kako se to događa! Ispadne knjiga, čak! Ja nikad u životu nisam znao da ja pišem pesme. Onako: “E, sad ću ja sesti, pa ću napisati jednu pesmu.”
Ili jednu knjigu. Kažeš: “’Ajd’, sad, da napišem jednu knjigu.”
Ja, za razliku od velikih pisaca koje cenim...(pali cigaretu) svaku noć potrošim strašno mnogo hartije.
To može da se zapali jedna velika vatra, kol’ko ja papira potrošim...kol’ko papira potrošim dok, ovaj...ne uspem da iz svega toga...izvučem dva grama nečega što je pravo.
Eto...Ako je to poezija, onda, možda, ja i znam da pišem pesme. Ali strašno je mizerno i sramno je, u stvari, govoriti da čovek mnogo dovlači, mnogo reči, mnogo svega,
pa onda na kraju od toga, kroz tri dana, kroz pet dana, ostanu dva reda ili ne ostane ni jedan red ili se sve to zaboravi. To su noći i noći...
Drugi su momci išli, negde se družili, išli s devojčicama, zaljubljivali se. Neki su ljudi živeli svoje živote. Neki odlazili po inostranstvima, putovali...Šta ja znam...
Šta ja znam. Ja sam, ma gde bio, šta god radio - ja sam stalno nešto mislio, ja sam pola video, pola nisam video, pola sam se zaljubljivao, pola nisam.
Stalno sam bio opsednut nekom đavoljom tom poezijom. Otkud ja znam šta je to?! To je kao mora jedna. To je...Tako čovek nauči da živi. K’o da se obukao u nešto.
Da mu je to koža. Poezija je koža, u stvari, od čoveka. I...ovaj, ne može da je skine nikako.
I onda...na kraju...To je najstrašnije. To je poraz, u stvari, čovekov - kada provede, recimo, osam godina, deset godina pišući jednu knjigu i onda,
kada se to objavi, to bude nešto tanjušno, tanje od malog prsta. To je najstrašnije.
Ne znam, kažem, kako se pišu pesme.
Inače, kada bih ja nekome savetovao...kako treba pisati pesme: ja mislim da pesmu treba zabeležiti i sakriti je i šest meseci je ne gledati.
I posle šest meseci je otvoriti. Jer posle šest meseci čovek nadrasta sebe, bude pametniji od sebe; i ako se postidi kada posle šest meseci pročita
to sto je napisao ranije, onda je to bedna pesma a ako se ne postidi, ako mu se učini da tu ima nešto zanimljivo, opet treba da baci jer ne može da
bude ‘nešto’ zanimljivo. Ali ako se oduševio time što je napisao, onda mora da veruje. Onda je to dobra pesma. Onda treba da je izdvoji negde
zasebno i da kaže: “Jednoga dana ovo će isto biti u nekoj od mojih knjiga.”

Ne treba pisati pesme. Treba pisati neke od naših misli. "

Dok sam čitala ‘Mit o ptici’, tu pticu nisam videla kao belu. Videla sam je crnu, blatnjavu. Da li je ona takva ili...?

“ Pa, ona je bila blatnjava kad se izbrljala. Inače, ja sam je napravio da bude bela. Na početku je ona vrlo malo bila bela. Ona je čak meni rekla: “Nebo bez gospodara vrlo brzo pretvara se u blato.” I kazala mi je vrlo pošteno: “Znate šta. Nebo je to./ Tamo je svako sam sebi i gnezdo i zavetrina.” Zato...Ona nije dobra, u osnovi, ptica.

Taj ‘Mit o ptici’ je, u stvari, jedan moj lični problem, problem mog braka (jednog mog braka). To je priča o jednoj ženi koju sam ja stvorio. E sad, na žalost, pisac jedno piše a na kraju ljudi tumače drugačije. Jer, svako onda pronađe svoju verziju i svoju stvar. Ja sam jednostavno pokušao da se razračunam sa...sa nekim svojim stvaranjem koje mi nije uspelo; koje se polupalo; koje se razbilo i srozalo do banalnosti, dakle - do prljavosti. I jednostavno...Koje je čak pokušalo mene na kraju da ubije, samo mu ja nisam dao. I najdivnija je stvar što, kad sam ja ubio to što sam ja pravio i to što je pravilo mene (jer i ono je mene pravilo, u stvari, u međuvremenu)...u jednom trenutku smo uspeli da vaskrsnemo i ja i to ‘čudo’ od mog stvaranja...i da napravimo, eto, jedan sasvim drugačiji svet - svako sebi, za sebe. A pošto...najpoštenije je ne pokazivati...nikad... kako se mi osećamo...(to je bolje i ljudskije) onda smo mi samo sa jednim blagim osmehom prošetali jedno kroz drugo i niko nije ni mogao da pročita među nama šta nam se dogodilo. U stvari, važno je da niko ne zna šta se nama zbilo.

I onog trenutka kad pisac uspe da tako napiše knjigu da niko ne primeti njega lično, nego da svako primeti sebe...za sebe lično; najprivatnije da oseti sebe; da zaboravi da je pisac pisao knjigu - tog trenutka, možda, ovaj, je knjiga uspela; možda je to dobro.
Zato sam se ja uvek, recimo, divio Andriću koji posle tri stranice, četiri stranice me uvede u njegov svet i ja počnem da mu verujem. I tog trenutka više to nije pisao Ivo Andrić - to počinjem ja da pišem knjigu kad je čitam. I ja navijam za nju, ja je stvaram, ja živim sa tim ljudima.

Tako se događa sa svim pravim, velikim piscima. Recimo, jedan Rejmond koga sam ja u prvom trenutku, kada sam dobio tu knjigu, bacao tako po ćoškovima. To su ogromne, debele knjige (njegovi ‘Seljaci&rsquo, tri debele knjige, najdeblje knjige na svetu! Pa sam ja mislio: “Gospode, ko će ovo pročitati?” I kad sam ušao u taj njegov svet...i kad sam shvatio da...da je to, u stvari, prava priča, onda sam ja u jednom trenutku zaboravio da je to pisao Rejmond i počeo sam ja da učestvujem kao autor u svemu. Dakle, onog trenutka (ako je knjiga dobra), onda su svi ljudi nju napisali ili je svi produžuju u sebi. “

Po tebi je, dakle, pozitivno što svaki čitalac u savremenoj poeziji može da nađe nešto za sebe?

“ Ne. On mora da napravi nešto od toga za sebe. Ne da nađe, nego da stvori. Da stvori nešto od toga. On ima gotov materijal i od tog materijala on počinje da stvara sebi (u svoj glavi) neke druge priče koje nemaju veze sa tim što je pročit’o. Ali su njegov svet. Ovo je samo, recimo, nešto što bi ga čačnulo, nešto što bi ga dodirnulo, što bi mu pomoglo da on dalje nastavi svoju priču.

Poezija nije, u stvari, čitanje; poezija nije učenje napamet; poezija je dodirivanje nekoga i podsticaj da se nešto doživi na svoj način, van knjige, van svega toga.
Znači, gurneš čoveka i on produži, jednostavno. I onda on stvara svoje svetove."

O ‘GARAVOM SOKAKU’, DRAMATURGIJI I POEZIJI

kad razmišljamo malo o tom ‘Garavom sokaku’, onda se tu pojavljuje jedna sasvim nova priča. Sve ono što nisam smeo da kažem kroz drugu poeziju, što mi je bilo nezgodno, ja sam to prokrijumčario kroz Cigane.

Dakle, to je jedan paket koji je lepo upakovan u...nekakve...ciganske boje, uvezan finim mašnicama a iznutra - saopštene su nekakve ljudske poruke koje se odnose na sve ljude na svetu jer tvrdim da nikada nisam shvatao Cigane kao narod, nego sam ih shvatao kao pripadanje jednom...jednom određenom načinu življenja. Dakle, ne biti Rom, nego biti Ciganin znači: biti slobodan, umeti odskitati kada se čoveku skita, umeti zapevati kada se čoveku peva, plakati kada se plače, biti nežan u isto vreme kad i grub, biti jednako i tužan i srećan, biti u isto vreme i krilat i biti nogama jako zakopan u zemlju, zarastao, prosto, korenjem.

E, pa ja sam, beležeci te Cigane, u stvari, pokušao neke stvari da otvorim. Na primer, da li je uopšte ciganska pesma u kojoj kažem ove stihove:

“Uvek kad se igramo,/ meni kažu: “Bićeš konj.”/ I ja, šta ću, moram.// I još neki budu konji/ a ostali sednu nam na leđa,/ pa se tako trkamo.// Mi, koji smo konji,/ dok trčimo do cilja,/ u konje se pretvorimo, majke mi.// I oči nam konjske,/ i srce nam konjsko,/ i mozak nam konjski.// I mogu vam reći, kad si konj,/ uopšte ti nije važno/ da budeš baš prvi.// To je uvek važno/ samo/ onom koji jaše.”?

Dakle, nikakve ciganske poezije u tom svemu, nego jedna opšteljudska poezija koju sam koristio...koristio kao okvir, da bih, ovaj, tu i tamo ofarbao neke boje malo crnpurastije, da bih im dao neku gorku svežinu, da bih im dao nešto malo smeha koji...ima po neki grč u sebi i, u stvari, tako, čineći te dve linije: to je, u stvari cela moja dramaturgija - Antićeva dramaturgija.

I postoji još jedna, treća linija, o kojoj malo ko, ko me poznaje, uopšte...razmišlja, a to je ta linija posmatrača. Imali smo jedan jedini tekst koji je na tu temu nešto zabeležio. To je Vladimir Milarić, književni kritičar. U jednom ogledu...u jednom ogledu u časopisu ‘Detinjstvo’, decembra hiljadu devetstotina šezdeset...ovaj, sedmdeset osme godine, zapisao...zapisao je o meni...vukući neku liniju od Jovana Jovanovića Zmaja preko svih pesnika koji su se bavili poezijom za decu, dakle: i Branka Ćopića i Desanke Maksimović i Aleksandra Vuča, svih redom do Dušana Radovića, Ršumovića i mene kao poslednjih, kao živih danas...Primetio je da se jedino ja, u stvari, ponašam tu kao u nekakvom velikom gledalištu. Nisam se mešao, nisam se angažovao strahovito mnogo nego sam bio prisutan...prisustvovao sam svemu tome kao nekakvoj predstavi.

Dakle, u isto vreme sam i aplaudirao, u isto vreme sam se i smejao, u isto vreme i zviždao samom sebi i svim tim događajima koji su se događali oko...o-oko mene.

Bio sam gledalac koji je čvrsto zakljucavao vrata da (ponekad) niko ne uđe, da sâm prisustvujem svemu tome; ponekad sam se mešao u mizanscen; docrtavao i kostime i masku i šminku i...docrtavao čak i kulise u svemu tome što se događalo oko mene a ponekad sam širom otvarao vrata i puštao da svet uđe javno i...i javno čak bio spreman da se pokažem u svemu tome što se događalo oko mene. I u takvom jednom shvatanju literature, dakle, ja sam bio i gledalac, dakle i učesnik, igrao sam na sceni. Igrao sam čak različite uloge na sceni u isto vreme, i sebe posmatrao i aplaudirao sebi ili zviždao.

Eto, to je jedna...jedna nova dimenzija koju bi bilo zanimljivo, ovaj...rastumačiti jer niko, valjda, sa toliko sarkazma i sa toliko grube ironije nije pokušao sebe da unakazi kao što to ja sebi dozvoljavam čak i u tako delikatnim temama kao što je, recimo, ona ljubavna scena iz ‘Koncerta za 1001 bubanj’, gde govorim o nekim stvarima koje su najegzistencijalnije, najljudskije, najčudesnije, najintimnije - čak; gde se rugam nekim stvarima koje su...koje su...toliko ljudski doživljene da to, ponekad, liči na divljaštvo...

U stvari, iza svega toga stoji jedan veliki, težak, ljudski plač; jedno ridanje ogromno. E, sad tu nikako ne može čovek da me uhvati šta ja to radim: da li se smejem samom sebi kroz plač ili plačem nad samim sobom kroz neko smejanje.

Šta misliš o poeziji i stvaranju opšte?

Evo ovako: ja sam nekoliko puta napisao to a i govorim stalno (malo preko televizije, malo po nekim časopisima i intervjuima): imam jednu ideju da sve...da su svi ljudi pesnici. Ko god se rodi - on je pesnik; i sve što ljudi stvaraju, u stvari, što čine na ovom svetu, da je to sve - poezija.

Poezija nije samo pisanje pesama. I ja kažem, stalno kažem: nema ni u jednoj knjizi na svetu pesama. To su stihovi a pesme su - ljudi. Znači, sve što čovek stvara, bilo da je on, recimo...radnik kraj neke mašine, ili da je željezničar koji upravlja vozovima, skretničar, dakle, bilo da je on frizer ili da je on lekar koji spasava ljudima živote; bilo da je arhitekta koji zida kuće ili gradove; pa čak do kosmonauta, recimo. Bilo da je on umetnik ma koje vrste, dakle da je slikar, da je pijanista, da je skulptor, da je čovek od primenjene umetnosti koji je u stanju da od jednog parčeta bakra napravi nešto, da osmisli - sve su to neka ljudska stvaranja; što ljudi čine da bi ostavili svoj pečat, svoj deo čovečanstva ovome čovečanstvu i da bi se znalo da su oni postojali i živeli. Zato kažem da je pesnik, recimo, i moja majka koja ume lepo da ispegla košulje i opere divno belu košulju ili, recimo, da skuva dobar ručak; da je i to poezija jer ona čini svoj deo čovečanstva na taj način što radi ono što je njen...njen posao. Ali ne samo posao. Ne. Ona ga ne otaljava, nego ga ona voli, ona je zaljubljena u to. Dakle, svako zaljubljeništvo u ono što čovek radi je, u stvari poezija.

E, pa...onda, možda, šta ja znam, posmatrajući ovo sve što pišem, to se ne bi moglo reći da...da su to pesme. To je...jedna ‘stihijada’ u kojoj je pisac tu i tamo zaljubljen u ono što radi. Inače, nisam po struci pesnik...i nisam po zanimanju poeta, nego sam po zanimanju sasvim nešto drugo. Ja sam novinar, slikar. Znači, poezijom se bavim ovako...iz čistog zadovoljstva. Ja sam gost. Na privremenom radu. Stalno tvrdim da sam na privremenom radu u poeziji. I te sve...sve te knjige koje sam napisao, napisao sam ih kao da sam tu došao, napisao i otišao.

‘OLOVKA NE PIŠE SRCEM’

Pre nekih osam godina kod BIGZ-a (u izdanju BIGZ-a), izašla je jedna knjiga koja se zvala ‘Olovka piše srcem’. Oko nje je napravljena velika fama, čak su Pavle Minčić i Radmila Đuričin od toga napravili sto i nešto predstava. Rečeno je da to govore deca. Pravljena su nekakva...nekakve ankete među mališanima, navodno, neki psiholozi su to radili i od toga što se stvorilo...od toga je napravljena knjiga. Ja sam slučajno imao prilike da vidim kako se pravila ta knjiga i shvatio sam da je to čist hohštapleraj, da je to jedan mangupluk, da je to pokušaj da se izmisli nešto što inače ne postoji na svetu...(pali cigaretu)...jer je knjiga samo do pola uzeta od dece a onda - sve ostalo su dopisali odrasli ljudi u jednom krugu gde su sedeli: Brana Crnčević, Dušan Radović, Matija Bećković, Miodrag Bulatović i ja (između ostalog)...Mića Danojlić i tako jedna grupa književnika. Dakle, pola od toga je dopisano. To su odrasli napisali. I ja sam onda pokušao...Ja sam onda, u jednom trenutku mislio da takvih knjiga može da se napiše svakih tri dana po jedna.
I kad se pojavila knjiga ‘Olovka piše srcem’, ja sam seo pa napisao jednu ‘Olovku ne piše srcem’ prosto zato što mi se učinilo u jednom trenutku da je to postao manir, šablon i ja sam demantovao na taj način knjigu i demistificirao jednu zabludu ljudsku. Jer su pokušali psiholozi da nam uvrte u glave nešto. Čak bi i neko doktorirao na neke određene teme! I ja sam jednostavno pokušao da razbijem tu famu. Ja sam napisao čak i uvodnik na tu temu.

Ja sam seo, uzeo svoju kćerku i počeo sa njom da pričam. Ona mi je davala ideje i kako ona počne ideju - ja je dovršim. I tako je nastala knjiga. Znači, nije ona “vrtela” ideju, nego sam ja “vrteo” ideju. Ona mi je samo...samo otvarala mogućnosti da mislim. I mislim da o toj knjizi ‘Olovka ne piše srcem’ ne treba ni govoriti kao o nekom književnom...književnom radu; da to nije takvo delo. Da je to, u stvari, jedan moj pamflet protiv...protiv lažnih psihologa koji su se...koji su pokušali na neki način...čak do UNESKO-a da prodru sa nekom idejom da sad mi tu nešto otvaramo decu, pa iznalazimo u njima neke nove svetove.

Takvih hohštaplera je bilo dosta u istoriji književnosti. I mi se sećamo francuske pesnikinje Minu Drue, koja je 1956. imala devet godina. Dakle, sad bi negde u ovim...ovde bi već bila tridesetogodišnja ili četrdesetogodišnja žena. U četvrtoj deceniji. I ona je bila tada fenomen. Ispostavilo se da su sve to pi-pisali rođaci, komšiluk, majka i svi ostali.

Mi imamo pokušaj...Jedino što je autentično na temu stvaranja dece to je, valjda, dečiji crtež, iako i tu često dobijamo podvale. Ali kod pisanih tekstova, najsigurnije, svako hoće da nam prokrijumčari jer, logično je da se to radi.

Evo sad se dogodilo, ovih dana, recimo, da je Branko V. Radičević pokrenuo jednu antologiju ciganske poezije. On kaže prvu na...prvu na našem jeziku - ciganske poezije gde on dopisuje Ciganima mnogo štošta i pretvara ih u Lorku. Što, opet, nije u redu. E, tako se isto postupilo i sa tom ‘Olovkom (koja) piše srcem’ . I ja sam pošao jednostavno od jednog kaprica, od jedne kontrateze: da ne piše srcem, da olovka piše onim malim, crnim, što je u njoj a da je srce u nama i da mi moramo srcem pisati.

O STVARANJU

Postoje različite vrste stvaranja. Postoje, recimo, pisci koji svoju pesmu vrte u glavi...vrte u glavi, kao neka magnetofonska traka i ponavljaju, ponavljaju do tog trenutka dok je ne nauče napamet i onda je u jednom...jednom dahu napišu i kaže se: “Vidi: to je to”. Valjda je...Takva vrsta pisca je, recimo, bio Rakić ili danas Stevan Raičković. Oni nose svoju pesmu u svojim glavama i onda je kažu. Postoje pisci koji se muče dok govore svoje pesme. Oni potroše more jedno hartije. Oni se...Oni spale dosta toga. Oni se ponašaju kao, u stvari...kao rudari koji dovlače milione tona rude za jedan gram, dva grama nečega što je pravo...I...u jednom i u drugom slučaju je pitanje jedne selektivnosti, pitanje shvatanja poezije, pitanje biranja onoga što...što treba da ostane...

Kod mene je ovakav slučaj: ja reč ne mogu da primim kao zvuk, nego moram da je vidim u svojoj glavi pa se zato događa to da ljudi prepoznaju, u stvari, slike kod mene. Moje pesme su, u stvari opisi slikâ. Sve što sam video u sebi, ja sam pokušao da opišem i to je...od toga sam napravio poeziju. To je cela moja mudrost. Ustvari, morao sam pesmu prvo da vidim i nije ni č-č...slučajno...nije ni...ni...uopšte što sam ne-neke svoje stihove prvo crtao. Kad počnem da pišem pesmu, prvo je nacrtam pa je onda...Ili čak obojim. U bojama je naslikam, pa onda sednem, pa je napišem. To je jedan sasvim drugačiji postupak, neočekivan za jednoga pisca ali to je, recimo, isto neko shvatanje stvari. Ja sam, recimo, pišući knjigu ‘Mit o ptici’ naslikao više od dve stotine...više od dve stotine slika, dok nisam došao do te knjige...Te slike se nalaze tako podeljene negde. Ja sam to ra-razdelio ljudima. Morao sam prvo da vidim celu knjigu pa onda da je, ovaj, napišem.

O SMRTI

U dosta pesama ‘ubijaš’ samog sebe, ‘ubijaš žene, ljude, ideale…Čini mi se, namerno ih čak ‘ubijaš’. Namerno hoćeš da dođe do nekog uništenja. Ponekad si destruktivan. Kakva je ta ‘umetnost ubistva, samoubistva’?

 "Evo, ovako. Meni se čini da treba poverovati da sve stvari oko nas čine naš leš i da smo mi, u stvari, upakovani...u neke...folije, u neki dizajn, u nešto što se zove, recimo, ambalaža...dobro smišljena, tako da neki čovek izgleda lepo, pa im se svidi a ne shvataju da, u stvari, poruka u njegovoj glavi postoji drugačija. Ja sam se trudio da poruku prihvatim kao osnovu čoveka a ovo sve (tu radionicu koja čini čovekovo telo) da primim kao...nekakvo...nekakav podatak o tome da mi postojimo, da trajemo, da se možemo produžiti...

Razgovor je u ovom momentu prekinut jer je Miroslavu Antiću iznenada pozlilo. Produžili smo posle duže pauze...

"Pre dvadeset sedam dana su mi rekli da imama rak i da ću umreti...Ovo je poslednje što ja mogu još nekome da kažem i...jako mi je teško...Sve mi je gore i gore...Ovo što sad govorim, to je, valjda, poslednje što nekom mogu da kažem. Zato sam toliko insistirao da sve ovo izgovorim. Eto, to je cela priča...Ne mogu čak više ni da dišem kako treba...Eto, to je sve...

Ponovo je usledila pauza u razgovoru.

PORUKE

"Pričao mi je tu priču jedan stari Crnogorac koji je umirao. Prošao je kroz Balkanske ratove, kroz I Svetski rat...Mnogo puta ranjavan, sav izrešetan kuršumima...Umire. Oni ga opojali. Bio sveštenik...A on je nešto, kao, malo bogat. U Budvi ima nešto: jedno petnaest maslina, ima...šta ja znam…nešto malo okućnice, nešto malo kuće neke od kamena i tako, uz more i...kao, bogat je nešto...I kum sedi kraj njega...Sveća gori. On umire. Tek što ne izdahne...Sedamdeset godina mu je bilo. I pita on kuma: “Šta je to u drugoj sobi?...Šta oni…nešto...? Koja je to galama?...Šta oni nešto viču tamo?”...I kum kaže: “Znaš šta, moram da ti priznam...ovaj, dele se...Tvoji sinovi dele imanje.”

Imanja nema, do tih sedamnaest maslina, više ali - dele se, dele se kao da je tu u pitanju ne znam šta, ne znam koje bogatstvo! Kaže: “Kako se dele pored mene živog?” Kaže: “Eto, tako. Dele se.” Snahe viču, svađaju se tamo. I...ovaj, i on skoči onako polumrtav iz kreveta i kaže: “Kume, ja umrijeti ne mogu. Kume, ja sad umrijeti neću. Idi na Cetinje...I”, kaže, “živi tamo ne znam ko...Zaprosi mi...Ima dvije kćeri”- kaže. “Jednu mi, onu stariju mi dovedi za ženu. Ima tri’est osam godina.” A on zna, to mu neki drug iz rata. I pukne (kako je to Crna Gora), pukne ta čitava bruka i ta sramota, kako: ‘oće jedan sedamdesetogodišnjak da se ženi jednom devojkom od tri’est osam godina. Povampirio se, skočio iz kreveta polumrtav, oživeo jednostavno; od besa oživeo...

I ode kum...Sedne na konja, ode na Cetinje gore...jahao, jahao...Al’ to se zna, to se...glas se proneo i sad već kad je on stigao, kaže mu otac te devojke...kaže:

“Znaš šta, ja poznajem čoveka. Pošten je. Iz časne je porodice. Jako je...častan ratnik, čist, divan, junak ali, ovaj” - kaže - “nemoj da se ljutiš, eto, moram da pitam djevojku, pa ako ona pristane...” Izvedu devojku. Ona kaže: “Neću!” A mlađa kći, koja čeka da se starija uda i koja ima pravo da je preskoči ako ova odbije, kaže: “Je li za inat?” Kaže: “Za inat.” Kaže: “Idem ja!” I mlađa se uda za tog starca. I prve godine mu rodi sina...I ostane ponovo u drugom stanju s njim posle dve, posle godinu dana. Dakle, sedamdeset tri godine je imao kad je umro...Još nije ro-ro-rodila dete, sahranili su ga...I...ona stoji na grobu posle svega...Iskupila se cela familija, a ona kaže: “Moj muž vam je pručio da ovaj, što mi je na rukama i ovaj, što mi je pod srcem - jedini oni nasleđuju. Svi ostali - marš odavde, sa ovog groba!”
To su otac i majka Vukašina i Veljka Mićunovića, narodnih heroja, koji žive i dan-danas u Jugoslaviji!...Dakle, dušo moja, ipak se može za inat produžiti život. Jel’ ti jasno? Svedoke imamo: dva ogromna heroja, dva junaka, koje je pravio jedan otac u sedamdeset i prvoj i sedamdeset i trećoj i majka u svojoj dvadeset četvrtoj i dvadeset i...šestoj godini. Eto ti cela priča o životu. Šta ja o životu imam više da ti kažem? Eto! Jel’ ti jasno? Ugasi to...cudo!

Ponovo smo napravili pauzu. Bila sam zbunjena neočekivanim obrtom. Učinilo mi se besmislenim da bilo šta nadalje pitam. Na Antićevo insistiranje, nastavili smo razgovor.

Hvala.
Da lepo je a jos kada se  puno toga doda, upoznacemo Miku kakvog nismo poznavali.

Aj' da ne dangubim ...

Kada na velikim arhitekturama izraste mahovina, može li svojim žilicama da prodre u zidove i sruši celu arhitekturu?

Ima jedna nova knjiga na kojoj sada radim, koja se zove ‘Savršenstvo vatre’. I, najsigurnije na svetu, da...neke stvari...moraju da budu pojedene, kao što su: civilizacije, kulture, kao što je vreme. Ko zna koliko je civilizacija živelo pre naše i ko zna zašto mi stalno očekujemo da je neko nama s neba došao na Zemlju. Ja sam pročitao i tog Denikena i sve njih, i sve te naučnofantastične priče ali mi se učinilo u jednom trenutku da i Inke, stara Kina, stara Indija, dakle Ji Đing, Upanišade, Vede, dakle sve ono što čini nekakvu civilizaciju pre...naših svih civilizacija - pripada nekom čovečanstvu koje je već bilo.

To mi se učinilo i kada sam posetio Stesefon, Vavilon, kada sam bio dole, u Alkurni ili kada sam bio još niže - Du Sat Al Arabag, u Basi...Učinilo mi se u jednom trenutku da je čovečanstvo bilo i postojalo na neki drugi način, mimo nas i da ga je nešto moralo uništiti...Da je neko bio taj koji je pomerio, valjda, Zemljinu kuglu malo ulevo ili udesno...neku osu Zemljinu. Dakle, isto tako kao Mastodonci što su poumirali, kao što su poumirali i slonovi, kitovi, ko zna ko od nas na ovom svetu - tako je poumiralo i čovečanstvo. I ko zna koliko se puta ledeno doba vraćalo kroz geološke periode i ko zna koliko puta smo mi bili svedoci jedne civilizacije koja je postojala tu...jer, moguće je, neshvatljivo je da je prvo čovečanstvo na Zemlji bas naše. Evo zašto: neke stvari nas podsećaju na nešto i mi već neke stvari znamo.

Otkud mi znamo da ćemo napraviti jednu skulpturu, otkud mi znamo da ćemo sazidati jednu kuću, otkud mi imamo neke navike...kojih nismo svesni? Znači, neko je pre nas morao biti ovde. Al’ to nisu nikakvi bogovi iz svemira, kako to Deniken i ostali pričaju...Jer, ja stalno mislim: kad bih se ja sada jednim helikopterom spustio u džungle Amazona gde žive primitivna plemena, najsigurnije na svetu, oni bi pomislili da sam ja Bog i rekli bi: “Bio nam Bog!” Ja sam jednostavno se pojavio u jednom skafanderu koji je nalik na...u jednom najobičnijem pilotskom odelu...I bio neki Bog i rekao im: “Budite dobri. Ja ću se vratiti kod vas.” I nikada se više nije vratio. Tako smo dobili od najprimitivnijih plemena, ovaj, zaveštanja da će...da su neki bogovi bili a, u stvari, od najcivilizovanijih plemena koja su živela, od naroda koji su postojali, nismo dobili ništa jer su sebe uništili.

Najsigurnije na svetu da je Zemljina kugla puna rana i da, kad bismo kopali po unutrašnjosti Zemlje, mi ne bismo našli ništa ne zato što tragova nema, nego zato što su se tragovi pretopili. Mi smo otvarali Zemlju. Mi se i dan-danas igramo zemljinom kuglom. Mi nismo svesni podatka da živimo na jednom suvom pojasu koji je 42 km dubok, kad je najdublji a samo 3 km kad je najtanji i to je - Zemljina kora. Mi se stalno igramo nekog čovečanstva ne shvatajući da odozdo, ispod nas, postoji jedno grotlo koje kipi, koje vri i koje je u stanju da nas sažeže, da nas spali. Mi smo, u stvari, nešto nalik na...na...na...plesan u svemiru. Mi smo plesan svemirska. I zahvaljujući ne znam čemu, mi imamo i nešto malo mozga, za razliku od nekih drugih plesni. Meki smo, nesposobni, načinjeni od vode, vodonika kao osnove i, najsigurnije, naodvratnije na svetu je to što mi ne možemo da se dignemo više od 4 km u vis.

Ne možemo čak ni da poletimo jer tada moramo već da dobijemo neka pomoćna sredstva da nas ne udavi neko drugo vreme, neki drugi vazduh, neka...neka druga razređenost, neki drugi svemir...Avioni lete i na 12.000 km ali vi dobijate pritisak, unutarnji, koji vam omogućuje da dišete kao da ste na zemljinoj kugli. Svemirski brodovi lete mimo zemljine orbite ali vi dobijate uslove koji su stvoreni na Zemlji.

Čovek mora da ponese svoju čauru, svoju kućicu vazduha, atmosfere, nežnosti, mora da vuče čak...svoju kućicu navika, svoju kućicu tuge, jada, svoju kućicu...mekoće. Mora da bude oklopljen. Podseća pomalo na srednjevekovne vitezove koji su polazili u boj znajući da su oklopljeni gvožđem. Tako i mi polazimo u boj znajući da smo oklopljeni zaštitom od svemira.

Kakvu ulogu igra muzika u tvojoj poeziji?

Nekad sam rekao, na jednom mestu: ko nema sluha ne znam da li je uopšte živeo...Ja muziku ne primam kao melodiju. Ne primam je čak ni kao ton. Ja je primam kao ritam. Ja pripadam jednom divljen narodu koji je do-došao iz Azije...I ja pripadam bubnjevima, u stvari. Sve što je meni muzika, to mora da ima ritam. Ja taj ritam osećam u kostima, osećam u svojim žilama. Muzika može da se bavi bilo čime ali meni su važni ritmovi. Ja nikada ne čujem melodiju, ja čujem samo njen ritam. Kao što ne vidim čoveka, nego čujem njegov ritam. Kao što ne vidim...nežnost jednog naroda, nego vidim ritam te nežnosti. Kao što ne vidim slavu jednog naroda, nego vidim ritam te slave. Ja volim da osetim tabanima. Da slušam tabanima. Da osluškujem tabanima. Ja hodam zato bos po čovečanstvu celog života, da čujem te ritmove koji se primaju odozdo, ispod zemlje. Ja sam, najsigurnije na svetu, ovaj...te ritmove već igrao nekada u prošlosti i igrao sam ih nekada i u budućnosti. I to je ono što mene muči. Muzika može da se bavi nekakvim trilerima, da pravi šlingeraje, muzika je...mu-muzika je, u stvari, crtež na jednoj ploči koja označava ritam.

Takav je i moj narod. To je narod koji je dojahao ovamo sa Avarima i Hunima. Oni su znali šta znači pokret. Razumeli su se u to. Jedno bogatstvo...Jedna tako savršena horda, tako plemenita horda, upropašćena do krajnosti tako nekim zverinjim...zverinjim, ovaj, ujedanjima; degradirana na nivo, na nivo lavova i koječega...Ostavila nam je ipak ne-neko čudesno pitanje u stomaku, tu negde ispod, ovaj, dijafragme koje, kad zazvoni, kad zadrhti - to su ti bubnjevi. Oni su doneli bubnjeve sa sobom. Ne samo konje, ne samo meso ispod sedla, nego su doneli bubnjeve, bubnjeve, bubnjeve koji nam tuku u čelo, ispod čela. Tuku nam ispod...ispod...ispod čeone kosti, tuku nam ispod...ispod vilične kosti. Mi zbog toga ritma i ujedamo. Naši su zubi od ritma napravljeni, naše su ruke od ritma napravljene, naši su stomaci od ritma, naše su obrve od ritma napravljene, naše uši su pune ritma, naši su...naša su kolena, stopala puna ritma, naša je...naša su bedra puna ritma. Mi smo svi puni ritma ali to nećemo da priznamo i polako hoćemo da zaboravimo te ritmove. I onda, kad počnemo da drhtimo, kad nas nešto uhvati, onda mi to radimo, činimo i cela muzika, u stvari, ne postoji.

Muzika ne mora da postoji. Trebalo bi, kao što sam ja rekao u ‘Koncertu za 1001 bubanj’, uzeti samo bubnjeve i ništa više i cela muzika bi bila objašnjena. ZAMISLITE, STVARNO, DA JEDNOGA DANA NEKO PUSTI 1001 BUBANJ DA LUPA! PA TO BI BILA NAJVEĆA MUZIKA OVOG SVETA! Ali da bubnjevi budu različiti: od tarabuka, od onih velikih, ogromnih bubnjeva, do činela, do...do...do čak kastanjeta koje rade ovako: (imitira jezikom veran zvuk kastanjeta).

Sve znam! Samo je nevolja što nemam moj narod. Moj narod je šopski narod. Vi, Jugosloveni, znate nas po tome što jedete šopsku salatu i igrate šopsko kolo. To je moja tragedija jer moj narod se pretvorio u folklor. Upotrebljavate nas kao značke, kao nežnost, kao pedigre nečega što je bilo. Volite tako, ponekad, da padnete u sevdah kad nas čujete. A moj narod je divalj, azijatski, glup, ružan. Svi smo mi gadni ljudi. I žao mi je što...Ali, jednom će se prolepšati i naše generacije. Mi ćemo biti, najsigurnije na svetu, lepi ljudi jednoga dana jer sve vuče ka lepoti. Tada ćemo, verovatno, biti...izopačeni. Tada ćemo biti felerični. Možda ćemo se i drogirati...Možda ćemo biti pederi i koješta. Zasad smo zdravi i to je naša sreća.

Pravi, mislim...pravi jedan narod koji je jak, muški...Koji...ako smem tako da kažem, ovaj...još je dovoljno divalj da...da bi...prihvatio one stihove Mariengofa, koji kazu (Anatolija Mariengofa, koji je bio prvi drug Jesenjinov i koji je napisao i roman ‘Bez laži&rsquo, koji kažu...stihove koji kažu: “Mi smo poslednji iz kaste strasti/ i nije daleko naša katastrofa./ Mi, torbari sreće i časti/ i majstori iskrenih strofa.// Skoro će bukači da se pojave,/ koji ne znaju za krv kad trne,/ mašinisti gvozdene slave,/ zanatlije ljubavi crne.// I daće svakome, koji radi na stroju,/ mašini, pored njih,/ deset minuta za ljubav mladih/ i dve sekunde na dan za stih.// Dođite žene i cure fine!/ Volite pesnike najčudesnije./ Pukotine smo zasad jedine,/ koje još pogled žalio nije.// Mi smo poslednji iz kaste strasti/ i nije daleko naša katastrofa./ Mi, torbari sreće i časti/ i majstori iskrenih strofa.”