U ona tako divna i daleka vremena kad sam bio decak, imao sam u osnovnoj skoli druga Mileta Petrovica, malog buljookog Ciganina koga su zvali Mile Glupavi, ili kako se to na ciganskom kaze Mile Dileja. Mnogi Cigani zovu se Nikolici, Petrovici ili Jovanovici, mnogi se i danas zovu Mile, ali onaj moj drug, onakav Mile Dileja, nikad se vise nece roditi.
Ubili su ga Nemci u Drugom svetskom ratu, 1942. godine, i sad lezi negde ka selu Jabuci, kod Panceva, u velikoj zajednickoj grobnici Jevreja, Roma i Srba. Ponekad tamo odem, zapalim svecu i placem.
Cudan je bio taj moj drug Mile Dileja. Secam se, iako najmanji, sedeo je uvek u poslednjoj klupi, kao da nekom smeta, kao da je nesto drugo nego ostala deca. Tukli su ga svi redom bez razloga, prosto zato sto je Ciganin.
Kad god neko nesto ukrade, Mile je dobijao batine ni kriv ni duzan. A vladalo je i verovanje da je urokljiv, zbog zrikavih ociju, i da se nocu druzi sa djavolima.
Jednog dana, kad je sve to prevrsilo meru, premestio sam Mileta kraj sebe u prvu klupu i potukao se zbog njega do krvi. Proglasio sam ga za svog druga. Pravio sam se da sam i ja zrikav kad smo plasili drugu decu. Naucio me je ciganski, pa smo nas dvojica govorili nesto sto niko ne razume i bili vazni i tajanstveni. Bio sam dosta nezan decak, plavokos, kukavica, ali odjednom se u meni probudio neki djavo i ja sam tukao sve redom, cak i one najjace. Poceo je da krade zbog mene gumice, bojice, uzine, olovke... i donosio mi je sa nekom cudnom psecom vernoscu. Imao sam zbog toga mnogo neprilika, jer morao sam sve te stvari posle krisom da vracam, sto je ponekad mnogo teze nego da se ukrade.
Mile Dileja je bio najveci pesnik koga sam poznavao u detinjstvu. Mnogo je lagao. Izmisljao je za mene ciganske pesme na vec poznate melodije, preradjivao na licu mesta one stare, koje je slusao od svoje bake i mame, i dugo smo, danima i danima, kao u nekoj cudnoj groznici govorili o neobicnim svetovima bilja i zivotinja, o zlom duhu Cohanu sto jede decu, o snovima i kletvama, o cergama i skitnjama, i gorko i seretski, i tuzno i bezobrazno.
Jednog dana rekao mi je svoju tajnu: zato je los djak, sto on ne moze da misli, a da ne peva. Kad bi mogao, rekao je, da otpeva sve svoje lekcije, i zemljopis, i poznavanje prirode, i matematiku, ali da sve to izvrne kako se njemu cini da je lepse, bio bi najbolji djak u razredu.
Jednog dana dosao je rat. Doslo je strasno Cohano koga se plase i deca i odrasli Cigani. Probajte, ako ne verujete: to je nesto u krvi. Cudno. Idite u neku cigansku kucu i kad dete u kolevci place, dete koje ne zna ni da govori, plasite ga baba-Rogom, plasite ga djavolom, plasite ga cime god hocete. Vristace i dalje. Ali ako mu kazete, gledajuci ga u oci:
-Mir! Ide Cohano!
Dete ce okrenuti glavu, najeziti se i zaspati.
Tog dana, kad je bio taj rat, u kucama u Garavom sokaku u Pancevu dvadeset dana neprekidno su gorele svece, jer vlada verovanje da se Cohano boji svetlosti, posto je duh mraka i smrti.
-Cohano jede svece-kazu oni. –Palite zato jednu na drugu, da se produzi svetlost...
Moj Mile morao je da nosi na ruci zutu traku. Tako su Nemci odredili. Zuta traka znacila je da on nije covek, nego Ciganin i da svako moze da ga ubije kad hoce.
Bio je na smrt preplasen. Vodio sam ga kuci iz skole, uzimao od njega traku i stavljao na svoj rukav. Cuvam je i danas za uspomenu. I jednu belu, iz zloglasnog logora Dahau, na kojoj pise: Srbin. To je uspomena na drugog jednog, meni dragog coveka, koji nije iz ove, nego iz neke druge, mnogo tuznije knjige.
Mileta su jednog dana odveli sa grupom Cigana i streljali. A ja sam ostao ziv. Cuvam onu staru zutu traku, presovanu u jednoj knjizi, kao sto deca u spomenarima cuvaju neki, samo njima dragi, presovani cvet.
I odem ponekad u kafanu da se druzim s Ciganima.
Placem i teram ih da sviraju Miletove pesme. Oni kazu da to ne postoji. Da reci tako ne idu. A ja znam da idu bas tako, pa jos ponesto i sam izmisljam, na srpskom i ciganskom, i sad vec polako neke dobre bande, ako sto je Tugomirova, ili Janike Balaza, Zarkova, Dzanetova ili Milosa Nikolica iz Deronja, pevaju te pesme.
-Iz postovanja- kaze mi Steva basista. –Zao nam kad placete. Ako ne postoje pesme, izmislicemo ih za vas.
I ja, evo, vec godinama lutam i skupljam pesme starih Roma. Romi, to je isto sto i Cigani, njihovo pravo ime sa mnogo postovanja i casti, samo sto na ciganskom Romalen znaci i ljudi, i uvek se pise velikim slovima.
A Mile Dileja?
Ja, deco, u boga ne verujem. Ni u strasno Cohano. Ali ako ga negde ima, onda ga molim da tamo, u tom svetu mraka, korenja i tisine kupi mom Miletu Dileji plisani sesir.
Uvek ga je tako mnogo zeleo.

30. april 1973.

Svinjski repovi

Sa dva kilograma svinjskih repova Djordje se vratio u Futog. Ima dana kad se vratio praznih ruku a kod kuce ceka sestoro gladne dece, jedna umorna mati i jedan nakrivo nasadjeni otac. Djordje svakog dana mora da zaradi hiljadu dinara, inace ce dobiti batine.
Djordje Dundjerski. Mladi “pregalac” i “glava porodice”. Ucenik treceg razreda osnovne skole u Futogu.
Djordje prosi po Novom Sadu. To zna i njegova uciteljica i mali drugovi. Drugi razred je zavrsio sa odlicnim. U skoli i dalje stoji sasvim pristojno. Ima dva pametna oka. Ume da popije koktu na eks, a da ne trepne. Ume i da se nasali, ali gorko. Ume i da se zabrine, ali sve nekako ispadne kroz osmeh.
Imam pred sobom svrcu kome je porodica natovarila na pleca brigu o hiljadarki dnevno. Gurnite na ulicu nekog odraslog coveka i naredite mu da svaki dan donese po hiljadu dinara, pa cete videti da je to uzasan posao. A to ide godinama. I to ce jos ici godinama.
Deca se zovu Snezana, Vlada, Dragan, Zdravko, Zoran i Mileva. Vlada je najmladji: tek se rodio.
Kao i svako dete, Djordje ima svoje snove. Zeleo bi da postane sofer ili kauboj.
-Tako bih mogao- kaze- da putujem. Da odem daleko. Da dobijam dnevnice i prestanem da prosim.
-Zar ti nije zao- pitam- da ostavis decu?
-Potrpao bih ja i njih u kamion i odveo.
I verujem da bi to i ucinio. Jer bivalo je dana kad isprosi samo za hleb.
Nosim ga- prica mi- gledam ga, a hleb vruc, mek, a ja gladan, pa ipak ne strpnem ni mrvu. Prvo njih nahranim...
Inace, najveci dan je kad se skupi nesto para za svinjske repove. To smo nekako uredili, dao sam mu novac i on je otisao da se brine o deci. Ja sam posle toga sedeo i bilo me je sramota kao da sam ja licno i privatno pravio i podesavao ovaj svet.
Razmisljao sam kako da mu se pomogne.
Razmisljao sam kako da se pomogne onom decaku na Tvardjavi koji spava sa dva psa, jer su ga majka i ocuh oterali od kuce. Jede sa psima hotelske pomije. Oni ga nocu greju. Jova Soldatovic, Mica, sta znam ko, poklone mu dzemperic, kaput, neki dinar...
I nekako mi se ucinilo, djavo ga zna zasto, da Djordju, da svoj toj takvoj deci ne treba pomagati, nego ih razumeti i udesiti da dospeju bar do sutrasnjeg dana. Treba pomagati nasoj deci. Onim lepo ocesljanim, pametnim, mirisavim bucama namrstenim na margarin- jer, zaboga, oni jedu samo puter; namrstenim na mleko-jer, zaboga, oni piju samo kakao; namrstenim na novo odelo- jer, zaboga, neko ima lepse, modernije, cak iz Italije.
Treba pomagati nasoj razmazenoj deci, nasoj za zivot nesposobnoj deci, nasim maminim i tatinim mazama.
Djordja treba uvazavati i pokoniti se pred paketicem svinjskih repova koji dele sedmoro gladnih malisana, jednom nedeljno ili nijednom nedeljno.
Nema u meni nikakve pakosti. Nikakvog zla. Ne mogu da optuzim drustvo sto mu ne pomaze, jer tata je zemljoradnik, a majka radnica u “27. martu”.
Jednostavno, rastuzen sam zbog nas i zgadjen, nesrecan nekako posramljeno. Zaboli nas zub, pa mislimo da je to najveca briga zemljine kugle. Iskljuce nam struju cetiri sata, a mi proklinjemo sve, od Nikole Tesle do “Elektrovojvodine”. Sve neke ogromne brige oko nas: prosao tako neki mamlaz, pa mi oljustio farbu sa leve strane haube...
Lepo mamino nece da pojede rucak, duri se.
Lepo tatino zatrpano gomilom igracaka place zato sto nema jos dve gomile igracaka.
Djordje grabi peske u Futog sa hlebom ispod ruke.
Onaj malisan na Tvrdjavi jede pomije.
A mi prolazimo kroz taj svet kao coravi, i ne primecujemo ni jedne ni druge. Te, koji ce nas sutra zameniti. Te koje grdimo sto su mladi, kao da su oni odlucivali hoce li ce se roditi.
I dodje mi, ruku na srce, da onako siroko pljunem na dobra stara vremena u ime svih onih novih, kojima srljamo u susret kao da ce sama od sebe biti napravljena.
Nemam u ovom zapisu ni pocetak ni kraj. Iznosim ga kao prilog za razmisljanje. Ako neko nesto smisli, bicu mu zahvalan. Ako ne smisli-opet lepo.

16. novembar 1969.