"Te noći sam joj oćutao najlepše reči koje znam...

Jednom je rekla da bi sve dala da čuje to što oćutim, i otkrio sam joj tajnu o starom drvetu koje raste na ničijoj zemlji između devet salaša u fantazmagoričnoj oazi koja se u Sahari Žita priviđa samo onda kad se njoj prohte, tako da ni najprefriganijim geometrima nikad nije pošlo za rukom da je osvoje svojim instrumentima...

I tako, obično u nekoj vreloj noći, roj Neizgovorenih Reči nepovratno odbegne iz košnice misli, i u potrazi za novim mestom sumanuto pokušava da otkrije prečicu do najbližih zvezda, ali zna se, još nitko sem prevejane Skitnice Pogleda nije uspeo da dospe do Tamo...

I onda, pred zoru, kad posustalo krenu da se stropoštavaju, Vetar probere najlepše, podmetne pod njih svoje paperjaste uvojke, kao jastučiće, i nežno provuče finu četku te velike krošnje kroz svoje kose..

I Neizgovorene Reči ostaju da trepere u lišću starog drveta zauvek, rekoh joj, kao miris tvoje kose na mom češljiću od jantara...

"Zauvek", pitala je uplašeno...

O, ne, ispravih se, zaboravio sam da "zauvek" ne postoji...

Jednog dana, dakako, strovaliće se i to stablo, oprljiće ga Oluje šenlučeči gromovima nad ravnicom, složiće se kao kula od karata pod teretom Neizgovorenih Reči, ili polegnuti tiho i neprimetno, kao kazaljke na tri i petnaest, ko će ga znati?

Ali naićiće čerga tog leta, i to ne Mečkari ili Džambasi, ni Gatari ni Korpari, nego Veseli Svirači Tužnih očiju, praćeni crnim kosovima iz visokih Prekodonskih Stepa, i još izdaleka, uspravivši se u sedlu, primetiće u gustoj travi naročitu račvastu granu boje majskog sumraka, od koje bi se mogla izdeljati odlična viola?

I, više nego dovoljno godina kasnije, možda nečija, možda proseda, možda bez ikoga, ti ćeš ugledati belog leptira na jorgovanu, i širom otvoriti prozore mameći ga da ti sobu opraši polenom i prolećem. A ulicom će upravo prolaziti mali Cigan sa violom, videćeš samo drozdovo pero na šeširu kako promiče za šimširom, i začućeš Neku Staru Dobru Nepoznatu Pesmu, koju prvi put slušaš, a godinama je znaš...

I zaplakaćeš istog časa...

I najzad shvatiti kako sam te voleo..."

Balašević - Jedan od onih života

"Nema tih reči koje mogu nadomestiti šibanje godina u lice, i nema te priče od koje se može isplesti mreža za hvatanje vremena…
Za sedam jeseni, koji minut posle pola jedan, jedan ili pola dva, i ona će negde zastati pod zamuckujućim plavim neonom sa reklame iznad izloga prodavnice modne obuće…
I onda će znati…
Dah uspomene pažljivo će oduvati prašinu sa smešne stare ogradice od posesivnosti koju sam jednom uzalud dizao oko skrivenog senovitog vrta u kom su pupale njene ambicije…
Uzdahnuće, predosećam...
Čestice sjaja rastopiće joj se načas u pogledu, kao odraz udaljenih zvezda u vodi…
Biće sama, nadam se.
Jer, tad će se u ritmu njenog pulsa možda pojaviti ona uznemirena i ključna sinkopa koju sam poslednjih dana uzalud osluškivao u odjecima naših tišina…
Da…
I onda će znati da je jedina koju sam ikad voleo…
Da sam sve druge voleo tamnom stranom srca…
Štedeći se…
Učeći se kako ću najbolje voleti nju…
Kada je konačno nađem..."

“Slušala je moje srce, naslonivši mi glavu na grudi, kao mali indijanac na zemlju.
Pomilovao sam je po kosi, i poljubio joj prste, smirene na mom desnom ramenu.
- Radi li?
Klimnula je glavom, i to je bio prvi pokret koji je učinila posle nekog vremena.
Znam da radi, mila. Dobro je to srce. Malo kasni, ali kucka tu i tamo. A narocito kucka tu. U tvojoj sobi...”



"Jednom se tako naslonila na dovratak, prekrstila ruke i potražila me dugim, tajanstvenim pogledom.
Zamislio sam je kako pegla male dečije stvari, video sam sebe sa novinama otvorenim na sportskoj strani, i čuo sam radio sa večernjim željama slušalaca...
Znam, nije to idealna slika, štavise, feministkinje bi je rado iscepkale u parampačad, ali, ja je nisam spomenuo misleći da je idealna. Nipošto. Hteo sam da objasnim šta se događalo sa mnom.
Dotad sam djevojke, razmišljajući o njima, uglavnom svlačio do gole kože. U mojim malim noćnim fantazijama bile su postrojene kao na sistematskom pregledu, i retko koja je uspela da sačuva na sebi par crnih čarapa, ili neku sličnu perverznu krpicu.
Ona je bila prva koju sam obukao u nešto..."

 Postojao je obicaj da se svecari tragicno.ne rasture dok svi u krug ne otpevaju Svoju  Pesmu. Za nasim okruglim, furniranim stolom ( oko kog se citava familija  natezala, kao oko konopca,  da bi ga razvukli), zvanice su bile pobrkane, ali  po striktnom redu, kao brojevi na ruletu. Tetka Mila je redovno nastupala kao pred grupa, obicno sa "Ja o proslosti ne mislim vise..", sto i  nije bilo tako lose.

Desavalo se da kuvano vino bude slabije razblazeno, i tad bi se ona zarumenila vise nego sto treba ( sto se redovno desavalo i breskvama od marcipana koje je redovno donosila) a mi smo pod stolom prekrstali prste vrac"ajuci da niposto ne krene "Jesenje lisce vec opalo je...", u onoj svojoj LP-verziji, spram koje je i "Pocetak bune na Dahije" samo nistavni  aforizam......

 Moja majka je cak sumnjala da tetka Mila sama dopisuje strofe.

I zaista,  niko nije uspevao da je prati dalje od trece-cetvrte strofe. Tu su se svi  s'altovali na mumlanje.

 Zatim nas je cale morio uz "Ribar plite mrizu svoju"; kuma Ljuba bi prepala zadremale ciknuvsi: "Cim cujem tambure ja skocim na bure...", a onda bi i gospon Bandika ustao da otpeva "Oj spomence plavo cvece", na sta se culo kako dame  repetiraju otvarace svojih tasnica, na vreme pripremajuci maramice.....

Ja sam se dotle uspesno izvlacio, i svi su se cudno zagledali kad sam iz svoje sobe doneo gitaru...

Slavio se moj dvadeseti rodjendan, svi su se okupili kao za svetac, i tek mnogo godina kasnije sam shvatio da je to bio moj precutni ispracaj u Svet Velikih. Rodjendani odraslih nisu se u nasem kalendaru obelezavali crvenim slovom, i nijednog narednog jedanaestog maja nisu mi doneli onu odurnu  tortu od ananasa, ali to je definitivno najmanja steta...

Znate l' pricu o Vasi Ladackom? I ja sam je tek onomad cuo....

Niko nije vrisnuo.

Zazmurio sam, misleci da cu tako samo sebi prigusiti svetlo, ali i ostali  su se zacas primirili na svojim mestima zagledani u film koji se  projektovao iz rupe na gitari.... Cak ni oni slicni njemu....Kad razmisle o svemu...  Kazu da je bio....Cudna sorta..

Dugo nisam digao pogled, a ipak sam bio prvi koji ga je digao. Pre toga me nikad nisu culi da sviram, nisu znali ni da pomalo komponujem, bilo im je  poznato, stavise, da sam svojeglav i vetropirast, da sam najuren iz skole, ali me niko nije ni pitao cija bi to pesma mogla biti, kao da su je od mene godinama ocekivali.

 "Boze Jovice pa ja i neznam da nas djoliska ovako lepo peva?"

 Cale je pogledao gitaru pomalo razocarano, znao sam da misli  samo na to da su Macak i Lisica ponovo dosli da njegovog Pinokija odvuku iz skole.

Da blago nama...Jos kad bi bio pametan da malo zapeva i na maturi.......

 Balasevic

Dobro guram, kroz život buran i mada živim dosta sretno, ja nemam nikoga konkretno...Uz kog bi bio i sretan i lud i tako miran i siguran svud, ja nemam nikog da mašta i priča mi svašta svu noć...

Godine nas obrade različito...
Nekom postane važno s kim će leći, a nekom s kim će se probuditi.

Oni koji su nekad uspeli da vrate osmeh na lice na kom još ima tragova suza, znaju kako je to dobar osećaj.

I, više nego dovoljno godina kasnije, možda nečija, možda proseda, možda bez ikoga, ti ćeš ugledati belog leptira na jorgovanu, i širom otvoriti prozore mameći ga da ti sobu opraši polenom i prolećem. A ulicom će upravo prolaziti mali Cigan sa violom, videćeš samo drozdovo pero na šeširu kako promiče za šimširom, i začućeš Neku Staru Dobru Nepoznatu Pesmu, koju prvi put slušaš, a godinama je znaš...
I zaplakaćeš istog časa...
I najzad shvatiti kako sam te voleo.

Tajne su kao device, s njima se mora nežno... Bilo bi tako slatko naprosto im strgnuti bluzicu, a opet, čarolija je potpuna tek ako ih pustiš da se otkriju same. 

Put do zvezda je samo etapa kružnog puta do sebe. Ako znaš prečicu, nema potrebe da se puno lomataš po bespućima. Ne bato... Stigao si čim kreneš. Cilj nosiš skriven pod kaputom, istetoviran na grudima kao metu.
U tome je tajna...
U tome je jedini trik...

Čula su naelektrisala vrhove prstiju kojima sam joj doticao kožu i pratio besprekornu liniju glatkih ramena tragajući uzalud za malom, najmanjom greškom. Mirisala je na Indiju, na breskvu, na izvor, biseri su virili tek odškrinute školjke njenih usana, osetio sam u bradi laki drhtaj, jeku jedne davne groznice, za koju sam mislio da umire kada te obuzme, i da se više ne može vratiti ako je jednom preboliš.