Antoan-Sent Egziperi - "Umeće malih koraka"


Ne molim te, Gospode, za čuda i viđenja, nego za snagu u svakodnevnom životu. Nauči me umeću malih koraka. Učini me sigurnim u razdvajanju vremena. Obdari me osetljivošću da odredim šta je veoma, a šta manje važno.
Molim te za razum da odredim suzdržanost i meru, da kroz život ne klizim, već da razumno određujem dnevni raspored, da primetim svetlost i vrhunce, da nađem vremena za lepotu, umetnost i kulturu.
Dozvoli mi da spoznam da snovi o prošlosti i budućnosti ne vode daleko. Pomozi mi da dobro delujem neposredno, da sadašnji trenutak prepoznam kao najvažniji.
Sačuvaj me naivnog stava da u životu mora sve dobro proteći. Obdari me treznom spoznajom da su teškoće, neuspesi i udarci stalni pratioci života – uz koje rastemo i sazrevamo.
Podseti me da srce često zamućuje razum. U pravom mi trenutku pošalji prijatelje koji ce mi strpljivo reći istinu.
Uvek ću Tebi i ljudima pustiti da mi govore. Istinu ne možemo reći sami sebi, ona nam biva kazivana. Ti znaš koliko nam treba prijateljstvo. Daj mi da budem dorastao tom najlepšem, najzahtevnijem i najosetljivijem daru.
Daj mi dovoljno mašte da u pravom trenutku, na pravu adresu uputim paketić dobrote uz popratno pismo ili bez njega.
Stvori od mene coveka koji će brazditi duboko poput broda, kako bi dotakao i one koji su “ispod”.
Oslobodi me straha da propuštam život. Ne daj mi ono što želim, već ono što mi treba.
Nauči me umeću malih koraka.





Antoan-Sent Egziperi "Mali Princ"


Mali princ ode da ponovo vidi ruže.
Vi uopšte ne ličite na moju ružu, vi još ništa ne značite, reče im on. Niko vas nije pripitomio, i vi niste nikoga pripitomile. Vi ste kao što je bila moja lisica. Bila je to obična lisica slična stotinama hiljada drugih. Ali ja sam od nje napravio svog prijatelja, i ona je sada jedinstvena na svetu.
Ruže su se osećale veoma nelagodno.
Lepe ste, ali ste prazne, reče im on još. Čovek ne može da umre za vas. Naravno, običan prolaznik poverovao bi da moja ruža liči na vas. Ali ona sama značajnija je od svih vas zajedno zato što sam ja nju zavoleo. Zato što sam nju stavljao pod stakleno zvono. Zato što sam njoj napravio zaklon. Zato što sam zbog nje poubijao gusenice (sem one dve-tri radi leptirova). Zato što sam nju slušao kako se žali, hvališe ili kako ponekad ćuti. Zato što je to moja ruža.
I on se vrati lisici:
Zbogom, reče joj on…
Zbogom, odgovori lisica. Evo moje tajne. Sasvim je jednostavna: čovek samo srcem dobro vidi. Suština se očima ne da sagledati.
Suština se očima ne da sagledati, ponovi mali princ da bi zapamtio.
Vreme koje si uložio oko tvoje ruže čini tu ružu tako dragocenom.
Vreme koje sam uložio oko moje ruže… reče mali princ da bi zapamtio.
Ljudi su zaboravili tu istinu, reče lisica. Ali ti ne treba da je zaboraviš. Ti si zauvek odgovoran za ono što si pripitomio. Ti si odgovoran za tvoju ružu…

Antoan-Sent Egziperi "Mali Princ"

Antoan de Sent Egziperi. Dan kada je otišao tvorac “Malog princa”

[IMG]http://www.antikvarne-knjige.com/wp-content/themes/headlines/thumb.php?src=http://www.antikvarne-knjige.com/wp-content/uploads/2010/08/2010-07-30_1300312.jpg&h=200&w=475&zc=1&q=90[/IMG] 31. jula 1944. godine Antoan de Sent Egziperi, francuski pisac i pilot, vinuo se ka nebu po poslednji put da bi se stopio sa zvezdama koje je toliko voleo. Autor „Malog princa” nestao je isto onako kao što je i živeo: misteriozno, burno, pokušavajući da otkrije „Smisao života” pomoću „Vetra, peska i zvezda”.
[INDENT]„Odrasli nikad ništa ne shvataju sami, a decu zamara da im stalno daju objašnjenja.” (Egziperi – „Mali princ”)
[/INDENT]Antoan de Sent Egziperi

Antoine Jean-Baptiste Marie Roger de Saint Exupery rodio se u Lionu u osiromašenoj aristrokratskoj porodici. Njegov otac, Žan, agent osiguranja, iznenada je umro 1904. godine, pa se Antoan sa majkom, Mari, preselio u Le Man. Ovde je proveo detinjstvo u zamku Sent Moris, okružen sestrama, dadiljama i rođacima. Obrazovao se u jezuitskoj školi u Le Manu, a potom i u katoličkom internatu u Švajcarskoj. Pošto nije uspeo da položi završni ispit na univerzitetu, nije mogao da ostvari svoj san i upiše se u francusku pomorsku akademiju, ali se kasnije upisao na arhitekturu.
[INDENT]„Od svakoga treba zahtevati samo ono što on može da pruži…” (Egziperi – „Mali princ”)
[/INDENT]1921. godine mobilisala ga je francuska avijacija. U Strazburu se obučavao za pilota. 9. jula 1921. godine imao je svoj prvi samostalni let, a već naredne godine dobio je pilotsku dozvolu i ponudu da pilotira u ratnom vazduhoplovstvu, ali je on pod pritiskom porodice njegove tadašnje verenice to odbio. Preselio se u Pariz i zaposlio se u nekoj kancelariji. U ovom periodu počinje da se zanima za književnost i piše svoje prve radove.
[INDENT]„Tako sam živeo sam, bez ikoga s kim bih mogao istinski porazgovarati…” (Egziperi – „Mali princ”)
[/INDENT]Nekoliko narednih godina nije imao mnogo sreće. Raskinuo je veridbu sa dotadašnjom verenicom, a uspeh je izostajao i na ostalim životnim poljima. Radio je više različitih poslova, između ostalog i kao knjigovođa i prodavac automobila.
1925. godine upoznao se sa poznatim piscima, među kojima se nalazio i Andre Žid, koji su podržali njegove literarne sposobnosti.
„Ako kažete odraslim osobama: „Video sam jednu lepu kuću od crvenih opeka sa cvećem u prozorima i golubovima na krovu…”, oni nisu u stanju zamisliti tu kuću. Treba im reći: „Vidio sam kuću od milion dolara”. Tada će uzviknuti: „Kako je lepa!” (Egziperi – „Mali princ”)
1926. godine, osim što se ponovo se vratio letenju, objavio je i svoju prvu priču, „Avijatičar” u jednom književnom časopisu. Bio je jedan od pionira međunarodne vazdušne pošte, u vreme kada su avioni imali tek nekoliko instrumenata. Kasnije, kada je tehnologija uznapredovala, upoređivao je tadašnje pilote sa računovođama, zbog mnoštva uređaja koje imaju pred sobom. Pilotirao je na opasnoj liniji od Tuluza, u Francuskoj do Dakara, u Maroku.
[INDENT]„U neobuzdanoj strasti za velikom avanturom i pobedom, kao i kreativnom delu, krije se najviše zadovoljstvo.” (Egziperi)
[/INDENT]1928. godine postao je upravnik zabačenog aerodroma Kep Džubi u Rio de Oro u Sahari. Dom mu je bila drvena koliba, a spavao je na slamarici. Izolovan, Egziperi se polagano sve više zaljubljivao u pustinju i iskoristio je njenu grubu lepotu kao pozadinu za svoju najčuveniju knjigu – „Mali princ”.
[INDENT]„Čovek se oseća malo usamljen u pustinji… Čovek je usamljen i među ljudima, reče zmija.” (Egziperi – „Mali princ”)
[/INDENT]1929. godine objavio i svoj prvi roman „Južna pošta”, koja je slavila hrabrost prvih pilota, letove na granici između života i smrti, brzinu prenosa pošte i pobedu komercijalne upotrebe aviona nad železnicom i pomorskim saobraćajem. Iste godine biva unapređen i u službi. Postavljen je za upravnika kompanije za vazdušnu poštu sa sedištem u Argentini.
1930. godine dobio je orden legije časti za zasluge u civilnom vazduhoplovstvu.
Sent Egziperi je leteo preko Anda i ova iskustva je opisao u svom bestseleru iz 1931. godine „Noćni let”, koji će mu doneti brojne nagrade, između ostalih i nagradu „Prix Femina”. Koliko je roman bio popularan svedoči i njegova ekranizacija koja je usledila već 1933. godine, sa Klarkom Gejblom u glavnoj ulozi.
[INDENT]„Mi ne tražimo večnost, mislio je. Ono što tražimo je da dela i ciljevi ne izgube svoj smisao.” (Egziperi – „Noćni let”)
[/INDENT]Glavni lik u priči je tvrdoglavi šef aerodroma, koji odustaje od penzinoisanja, jer mu se čini da mu je suđeno da bude pilot vazdušne pošte. Iste godine, Egziperi se oženio sa udovicom poznatog salvadarskog pisca, Consuelo Gomes Carillo.
[INDENT]„Ona ne liči na ostale, već je više nalik detetu ili anđelu koji je sišao sa neba.” (Egziperi – „Sećanje na ružu”)
[/INDENT]Sa njom je imao veoma buran brak. Pored osećanja zapostavljenosti, nju je mučila u ljubomora, jer je znala za mnogobrojne Egziperijeve vanbračne veze. Jednu od najstrastvenijih vanbračnih veza imao je sa francuskinjom Helene de Vogue, koja će kasnije po testamentu postati njegov književni izvršilac.
[INDENT]„Ruže su se osećale veoma nelagodno. Lepe ste, ali ste prazne, reče im on još. Čovek ne može umreti za vas.” (Egziperi – „Mali princ”)
[/INDENT]30. decembra 1935. godine u 14 časova i 45 minuta njegov avion je pao u Libijsku pustinju. Egziperi i njegov kopilot uz sebe su imali samo kafu, čokoladu i šaku krekera. Ubrzo su počeli da doživljavaju video i audio halucinacije, a nakon tri dana su toliko dehidrirali da su prestali da se znoje. Na njihovu sreću, na njih je naleteo sin nekog beduina i spasao ih.
[INDENT]„Od kakve koristi je ubeđenje ukoliko ne donosi patnju?” (Egziperi)
[/INDENT]Nakon ovog događaja, Egziperi je počeo da piše za „Paris-Soir”, između ostalog izveštavajući sa proslave Prvog maja u Moskvi, ali i šaljući brojne izveštaje tokom Španskog građanskog rata. Egziperi je živeo kao putnik, nezasiti avanturista, pa je uporno nagovarao Air-France da mu dopusti da ponovo bude test pilot, uprkos nesreći koju je doživeo 1935. godine.
1937. godine uspeo je da kupi novi avion, ali će i sa njim doživeti nekoliko nesreća u Gvatemali.
1939. godine, na nagovor svog prijatelja, književnika Andre Žida, napisao je i objavio knjigu o svojim iskustvima „Vetar, pesak i zvezde”, osvojivši nagradu Francuske akademije nauka.
„Smisao se ne krije u stvarima, već u našem stavu prema njima.” (Egziperi)
Po izbijanju Drugog svetskog rata ponovo se pridružio vojsci leteći u izviđačkoj eksadrili. Nakon pada Francuske 1940. godine, izbegao je u SAD, gde u periodu leto/jesen 1942. godine piše „Malog princa”, kojeg će naredne godine i objaviti. „Mali princ”, dečija knjiga za odrasle, prevedena je na preko 150 jezika. Tvrdi se da je ova knjiga najprodavanija na svetu posle „Biblije” i „Kapitala” Karla Marksa. Uobičajeno se smatra da je retka ruža, koja se spominje u knjizi, njegova žena.
[INDENT]„Ako neko voli jedan cvet koji postoji samo na jednoj među hiljadama zvezda, to je dovoljno da bude srećan kada ih promatra. On kaže sebi: „Moj cvet je negde tamo…” (Egziperi – „Mali princ”)
[/INDENT]1943. se ponovo pridružio Francuskom ratnom vazduhoplovstvu u severnoj Africi. Zanimljivo, i tokom ovog perioda je nastavio sa svojom starom navikom da piše dok leti. Nakon jednog lošeg sletanja, njegov nadređeni ga je opisao kao prestarog za letenje, ali mu je nakon pauze dozvolio da se ponovo pridruži jedinici.
[INDENT]„… Oči su slepe. Treba tražiti srcem.” (Egziperi – „Mali princ”)
[/INDENT]31. jula 1944. godine poslali su ga u misiju izviđanja u dolini Rone, koja je prethodila invaziji savezničkih snaga na jug Francuske i više ga niko nikada nije video. Njegov avion je nestao – a ne zna se da li je oboren, da li je avion pao nesrećnim slučajem ili je u pitanju samoubistvo. Povoda za ovo poslednje davao je sam Egziperi, koji se u ovom periodu osećao izolovano i usamljeno, te smatrao da mu budućnost ne donosi ništa dobro. Nemački ratni dnevnici toga dana nisu zabeležili nijedno obaranje neprijateljskih aviona u tom regionu.
[INDENT]„Imaš li dobrog otrova? Jesi li sigurna da se neću dugo mučiti?” (Egziperi – „Mali princ”)
[/INDENT]Iz godine u godinu ređaju se različite pretpostavke, a s vremena na vreme pojavljuju se i pojedinci koji tvrde da su upravo oni oborili avion kojim je pilotirao Egziperi. Ljudi sa sumanutom i morbidnom idejom, koji žele da čak i na ovaj način ukradu za sebe deo tuđeg uspeha, ne shvataju da nema ničega lepog ili slavnog u činjenici da ste oduzeli život jednom velikom piscu i tako uskratili čovečanstvu njegova buduća dela.
[INDENT]„Ono što me najviše uzbuđuje kod ovog malog usnulog princa, to je njegova vernost jednom cvijetu, to je slika jedne ruže koja zrači u njemu kao plamen lampe, čak i kada spava…” I činio mi se još krhkiji. Treba dobro čuvati lampe: najmanji vetrić može ih ugasiti…” (Egziperi – „Mali princ”)
[/INDENT]Nedovršeni rukopis „Mudrost peska”, kao i neke njegove lične beleške objavljene su posthumno.
[INDENT]„Mi ne nasleđujemo zemlju od naših predaka, mi je pozajmljujemo od naših potomaka.” (Egziperi)

(preuzeto od http://www.antikvarne-knjige.com/ant...c-malog-princa)
[/INDENT]

MALI PRINC – Antoan de Sent Egziperi


Na drugoj planeti živio je neki uobraženko.
– Ah! Ah! Evo jednog obožavaoca, koji mi dolazi u posjetu, uzviknu izdaleka uobraženko, čim je spazio malog princa.
Jer, za uobražene ljude svi drugi su obožavaoci.
– Dobar dan, reče mali princ. Imate smiješan šešir.
– Zato da bih mogao da pozdravljam, odgovori mu uobraženko. Da bih mogao da otpozdravljam kad mi kliču. Na žalost, ovuda nikad niko ne prolazi.
– Zbilja? reče mali princ koji nije razumio.
– Tapši rukama, posavjetova ga uobraženko.
Mali princ poče da tapše rukama. Uobraženko skromno otpozdravi dižući šešir.
– Ovo je zabavnije od posjete kralju, reče u sebi mali princ. I poče ponovo da tapše rukama. Uobraženko ponovo otpozdravi dižući šešir.
Poslije pet minuta ovakve gimnastike, malog princa zamori jednolikost igre:
– Šta treba učiniti da šešir padne? upita on.
Ali ga uobraženko nije čuo. Uobraženi ljudi čuju samo pohvale.

– Da li mi se zaista mnogo diviš? upita on malog princa.
– Šta znači diviti se?
– Diviti se znači priznati da sam ja najljepši, najbolje odjeven, najbogatiji i najpametniji čovjek na ovoj planeti.
– Ali ti si sam na svojoj planeti!
– Učini mi to zadovoljstvo! Divi mi se ipak!
– Divim ti se, reče mali princ, sležući malo ramenima, ali zašto ti je to tako važno?
I mali princ ode dalje.
“Odrasli su čudni, nema šta”, reče on prosto samom sebi dok je putovao.

Na sljedećoj planeti živio je pijanica. Ova posjeta je bila veoma kratka, ali je malog princa duboko rastužila:
– Šta ti tu radiš? reče on pijanici, koga zateče ćutljivog sa zbirkom praznih i zbirkom punih flaša ispred sebe.
– Pijem, odgovori pijanica turobno.
– Zašto piješ? upia ga mali princ.
– Da zaboravim, odgovori pijanica.
– Šta da zaboraviš? raspitivao se mali princ koji ga je već žalio.
– Da zaboravim da se stidim, priznade pijanica obarajući glavu.
– Čega da se stidiš? raspitivao se mali princ koji je želio da mu pomogne.
– Da se stidim što pijem! završi pijanica i utonu konačno u ćutanje.
I mali princ ode zbunjen.
“Odrasli su zaista vrlo, vrlo čudni”, govorio je on u sebi dok je putovao.

XV poglavlje
Sesta planeta bila je deset puta prostranija. Na njoj je stanovao neki stari Gospodin, koji je pisao ogromne knjige.

-Gle! Evo jednog istrazivaca! uzviknu on kad spazi malog princa.
Mali princ sede na sto malo zaduvan. Toliko je vec putovao!
-Odakle dolazis? upit ga stari Gospodin.
-Kakva je to debela knjiga? upita mali princ. Sta vi radite ovde?
-Ja sam geograf, rece stari Gospodin.
-Sta je to geograf?
-To je naucnik koji zna gde se nalaze mora, reke, gradovi, planine i pustinje.
-To je vrlo zanimljivo, rece mali princ. Najzad jedno pravo zanimanje! I on baci pogled oko sebe po geografskoj planeti. Jos nikada nije video tako velicanstvenu planetu.
-Vasa planeta je vrlo lepa. Ima li na njoj okeana?
-To ne mogu da znam, rece geograf.
-Ah! (Mali princ je bio razocaran.) A planina?
-Ne mogu ni to da znam, rece geograf.
-A gradova, reka i pustinja?
-Ni to ne mogu da znam, rece geograf.
-Ali vi ste geograf!
-Tacno rece geograf, ali ja nisam istrazivac. Nedostaju mi istrazivaci. Nece valjda geograf ici da broji gradove, reke, planine, mora, okeane i pustinje. Geograf je suvise vazna licnost da bi tumarao. On ne napusta svoju radnu sobu. On u njoj prima istrazivace. Ispituje ih i belezi njihove uspomene. I ako mu uspomene jednog od njih izgedaju zanimljve, geograf se raspituje o moralnoj vrednosti istrazivaca.
-A zasto?
-Zato sto bi istrazivac koji laze izazvao velike nesrece u geografskim knjigama. A isto tako i istrazivac koji mnogo pije.
-A zasto?
-Zato sto pijanice sve vide dvostruko. I tako bi geograf zabelezio dve planine tamo gde postoji jedna.
-Poznajem nekog, rece mali princ, ko bi bio rdjav istrazivac.
-Mozda. Dakle, kada moralna vrednost istrazivaca izgleda dobra, onda se ispituje njegovo otkrice.
-Ide se na lice mesta?
-Ne. To je suvise zamrseno. Ali se trazi od istrazivaca da pribavi dokaze. Ako je u pitanju, na primer, otkrice neke velike planine, onda se od njega trazi da donese odatle veliko kamenje.
Geograf se najednom uzbudi.
-Ali ti, ti dolazis izdaleka! Ti si istrazivac. Opisi mi svoju planetu!
I geograf, otvorivsi svoju ogromnu knjigu zareza olovku. Kazivanja istrazivaca najpre se zapisuju olovkom. Da bi se zapisalo mastilom ceka se da istrazivac podnese dokaze.
-Dakle? upita geograf.
-Oh! kod mene, rece mali princ, nije narocito zanimljivo, sve je tako malo. Imam tri vulkana. Dva ziva i jedan ugasen. Ali nikad se ne zna.
-Nikad se ne zna, rece geograf.
-Imam i jednu ruzu.
-Ne belezimo cvece, rece geograf.
-Zasto? To je najlepsi cvet!
-Zato sto je cvece prolazno.
-Sta znaci to "prolazno"?
-Geografije su, rece geograf, najdragocenije knjige. One nikad ne zastarevaju. Vrlo je retko da neka planina promeni mesto. Vrlo je retko da neki okean presusi. Mi pisemo o stvarima koje su vecne.
-Ali ugaseni vulkani mogu proraditi, upade mu u rec mali princ. Sta znaci "prolazno"?
-Bilo da su vulkani ugaseni ili zivi, za nas je to svejedno, rece geograf. Za nas je vazna planina. Ona se ne menja.
-Ali sta znaci "prolazno"? ponovi mali princ koji nikada u svom zivotu nije odustajao od vec jednom postavljenog pitanja.
-To znaci "ono sto ce ubrzo nestati".
-Moja ruza ce ubrzo nestati?
-Naravno.
"Moja ruza je prolazna, rece u sebi mali princ, a ima samo cetiri trna da se brani od sveta. I ja sam je ostavio sasvim samu kod kuce!"
Tada je prvi put zazalio. Ali se ponovo ohrabri:
-Sta mi savetujete da posetim? upita on.
-Planetu Zemlju, odgovori mu geograf. Ona je na dobrom glasu...
I mali princ pode misleci na svoju ruzu.