Plemeniti dodiri ljubavi
Mislima te u oblik sna pretvaram
i dok shapatom izgovaram zelju za tvojim likom,
prilazish mi zemljan i okupan vatrom.
Tih poput vetra nosish jedro moga glasa,
a ja te u odsjaju cheznje gutam
i u plavoj svetlosti daljine,
one iste svetlosti iz koje izranja ljubav,
takvog smelog i tako zrelog,
kao ljubav nas samih,
kao bozanstveni dar prinosim
i medenog u sebi iskonskom tishinom ljubim.
Iako te sad nema kraj mene,
iako su se vrazije udaljenosti ponovno razgalamile
hodash abecedom zagrljaja ponosno u meni
i slikom osmeha korachash mojim usnama.
Oduvek te u svom srcu i svojoj dushi imam
i tu spokojno odrastash,
a metri i kilometri shto se ponavljaju
i gaze vreme rastezuci moj pogled,
kao da se i ne dogadjaju
ili se nikada nisu dogodili.
Samo se mi sretni dogadjamo
u mnoshtvu tog prokletog chekanja.
Ne klechimo, opiremo se nadiranju samoce
i u vechnim jutrima istine,
poput uzarenog pogleda,
kao plemeniti dodiri ljubavi,
pod prstima mesechine nestajemo.