Bila je noc, jedna od toplih barshunastih u koje utonesh kada prete da te ubiju sve tuge ovog sveta.Vetar je milovao vrhove kroshanja. Mesec se stidljivo ogledao u reci. Tek ponekad zalutali talas nichim uznemirene reke stizao je do mojih nogu. Dunav je nosio neke davne mirise, kada je naishao on, Putnik.

        Sagavshi se da sedne iz unutrashnjeg dzepa pade  sveshchica. Kao zlato rasushe se rechi kao maleni svici i osvetlishe noc.O dugo mi je prichao. O samocama ruskih stepa, svetlima Pariza, tajnama Juzne Amerike, hladnocama Anda. Prichao je i prichom bojio noc...

        Nisam mu zapamtila boju ochiju. Zapamtila sam samo bol koji se iz tih ochiju nazire. Zapamtila sam srce hadno od predugog puta i neutoljive samoce, koju nije mogao oprati nijedan okean ovog sveta.

       Volela sam ga tu noc. Grchevito, kao svetica i greshnica, zeleci da mu upijem svu tugu njegovih samovanja, kao prva i kao poslednja..Volela sam ga do ivice bola dushe,ali nijednom nisam videla kako se ogledam u tim ochima. Prichao je da ce se vratiti, da put izmedju nas nije prepreka.Htela sam da mu verujem, ali njegove rechi nisu imala snagu ubedjenja.Zelela sam zaista silno, dok iscrpljena nisam zaspala na njegovom ramenu..

        Jutro me je zateklo samu. Iza njega, iza nas, iza noci ostale su samo shachice izmrvljenog zlata, pogazenih rechi...

        Putniche, ako me ikada prochitash znaj da ti zelim svu srecu ovoga sveta, jer mogu samo da volim...

Edited by Emma_, 2014-03-12 16:51:54

pa chekaj bre ti si rechna sirena? zar postoji tako neshto

bas mi se svidja kako si ovo napisala 

divotica