Zaista mučno neko vreme...komentarišemo po uglovima firme...Sve slatke sa osmehom na usnama....Ne daj bože šta mislimo onom našem psiho šefu...Sva sreća što ne ume da čita misli...

     Vratim se kući spopadne me 101 problem pa se nešto zapitam jesam li jedina koja polako pada u depresiju...il je to nešto do ovog vremena...

    Vesti ne gledam preventivno, prikazuju reprize..Ne volim ni one tursko- indijsko-latino mučenja...Imam kvar definitivno..

     Taman kad shvatim da sam upala u živo blato pojaviš se ti..Na kratko...Pomiluješ mi nemirne lokne i nestaneš..

     Pola milje po ravnici i miris onih dana koje sam davno zaboravila, i sa mukom ih se prisećala, čistog naziva...

    I ne znam koliko ćeš trajati..I ne znam hoćeš li otići ili ostati duže od ta tvoja dva minuta  koliko imaš vremena za mene, ali znam da me i za toliko činiš srećnom.

    Neću te planirati ni stavljati u okvire...Pustiću da postojiš..Možda nikad nećemo postati MI, ali znam da ćeš dok traješ dati smisao mom postojanju....

Voli te,

Tvoja mala devojčica

emic