Slučajnosti ne postoje, reče Princeza. Morali smo se sresti, zar ne razumeš, to je bilo neizbežno, dodala je.

Mogu da te razumem, rekao je. Mogu da razumem neizbežnost, ali ne razumem zašto?

Nema odgovora na to pitanje, reče Princeza, i otvori novi kofer. Tako malo vremena a toliko stvari ima da se spakuje, pomisli Princeza za sebe, znajući da najvažnije ne može da spakuje - snove, planove, maštanja. Ništa, reče jedva čujno, onako za sebe, kada stignem na odredište biće vremena za sve, čak i za novi početak.

Nešto si rekla, upita on? Ništa, učinilo ti se, reče Princeza, pa onda ipak odluči da mu kaže. Rekla sam da odgovora na pitanje zašto nema, barem za sada ga nema, možda jednog dana saznamo zašto.

Tada može da bude kasno, reče on. Tada možda bajka završi i shvatiš da poljubac neće ništa promeniti. Da ću i dalje da ostanem žabac, kao što sam i sada.

Princeza nije ništa rekla. Nastavila je ćutke da pakuje kofere, jer znala je da je on verovatno u pravu.

Nije važno, pomisli Princeza izlazeći iz lifta. Sada zaista nije važno. Taksista je uzeo njene kofere, već su kasnili, moraću da požurim pomisli taksista, izričito mi je rekla da mora da stigne na taj avion.

I dok je zvuk motora taksija polako nestajao u daljini, on je doskakutao do prozora. Nije je više bilo. Valjda je vreme da shvatiš da nema te Princeze koja će da te pretvori u Princa, reče sebi, gledajući svoj odraz u staklu prozora. Na zelenoj koži njegovog čela jasno se isticao trag Princezinog karmina. Jednom žabac, uvek žabac.....ces`t la vie. Možda u nekom drugom životu....

... gledala je s druge strane prozora, sedeći na grani obližnjeg drveta.

"I dalje naivno veruješ svakoj koja se predstavi kao Princeza. Još jedna pogrešna, još jedna koja je pokušala da te ubedi da jeste plemenita i stvorena za tvoje usne, i ti si joj se predao."

Mala šumska vila beše zarobljena u tom telu istog onog dana kada je i Princ postao žabac. Poslednje reči koje joj je Zla rekla pre nego što se izgubila bile su: "Oboje ćete pronaći sebe onog trenutka kada žabac prestane da se pita zašto, prihvati da si Princeza i poželi da te poljubi. Ali treba da znaš, slaba su ljudska bića i čak i kad Vaseljena na sve stavi tačku i zapečati, ljudi se i dalje pitaju - ZAŠTO. Neće ti biti lako, pogotovo što on veruje u pogrešnu bajku. Ne ljube princeze žabe, već žaba mora da poveruje da su male vile one koje su njihov put ka sreći. Pa sad, ti vidi kako ćeš..."

Mnogo godina je prošlo, i ona je bila sve tužnija gledajući ga kako stalno ponavlja jednu te istu stvar. Pronalazi lažne Princeze, ona ga poljube, ali pošto plemenite nisu on ostaje to što jeste, one odlaze, i na kraju sedeći na prozoru postavlja jedno jedino pitanje - zašto. Najzad, posle niza godina to drvo na kome je ona sedela, dovoljno je poraslo i razgranalo se, i ona je mogla da preleprša u njegov stan.

"Ko si sad ti?"
"Mala Princeza."
"Ne ličiš."
"Ne ličiš ni ti na Princa."
"Ali, ja to jesam."
"Znam, jer ja u to verujem, i sledim tvoju zvezdu godinama."
" Zašto?
Ona zavrte glavom i sede na pod nedaleko od njega.
"Slušaj, sve ću ti ispričati."

I poče malo šumsko biće da priča. O tome da postoji Zla i da u časovima kada smo slabi i kada ne verujemo dovoljno u sebe, ona iskoristi trenutak da nas pretvori u nešto što ne možemo da prihvatimo. Tada je na nama da se ne predamo beznađu već da počnemo da verujemo u snagu Vaseljene i da je sledimo. Ne smemo da sumnjamo i da se pitamo, samo da verujemo. Reče mu i šta je njoj Zla rekla pre odlaska.

"Ne moraš da mi veruješ, možeš i dalje da ljubiš pogrešne i lažne. Ja drugog leka sem tebe nemam, ali ne mogu te terati da veruješ u istu magiju kao i ja. Nemaš ni ti drugog leka osim mojih usana, ali, opet ti kažem, dok ne prestaneš da se pitaš, i sumnjaš, ništa se neće promeniti."
Reče mu to i ode u najtamniji kutak njegovog stana, puštajući ga da odluči. Prolazili su dani, možda i nedelje. Još neko vreme žabac je dovodio neke blede senke plemenitih žena, pa je prestao. Seo je u drugi ugao stana i ćutao.
"Vilo, jesi ti stvarno Princeza? Hoće li moj poljubac na tvojim usnama zaista da nas vrati u bajku?"
Ona se nasmeši u svom uglu. Dobro je, više se ne pita zašto. Prvi lekciju Vaseljene je naučio. Sad samo da poveruje u neizbežnosti.
"Jesam, ali to sada treba da osetiš u svom srcu. Kad ti i ta istina postanete jedno, čudo će nas vratiti u bajku."

Tišina je ponovo prekrila sve. Žabac je prestao da razmišlja razumom. Pustio je da ga osećaji preplave i vode. Korak po korak. Kako mu je vera rasla, tako je bio sve bliži vili. Neprimetno, stvorio se kraj nje. Bila je zora, onaj čas kad se noć povlači, a jutro se lagano budi i širi. U tom polusvetlu on ugleda njeno lice. Savršeno mirno. Znao je da je ona davno prihvatila Vaseljensku misao i da joj se s verom i strpljenjem prepustila. Spustio je usne na njene. Svoje tanane usne, na njene meke. Ona otvori oči.
"Dobro jutro, Prinče."
"Dobro jutro, Princezo."

Nije imao potrebu da je pita da li se i on stvarno preobrazio. Činjenica da se ona pretvorila u princezu preplavila ga je neizmernom srećom i ništa mu više nije bilo važno.
"Prinče, naučio si i drugu i treću lekciju. Onu o neibežnosti, kao i onu o radosti davanja, bez ikakvih pitanja. Zbog toga je i tvoja kletva prestala."

"Idemo dalje..."
"Idemo..."
"Da zovem taksi?"
"Ne, barem meni nemoj. Ako ti želiš..."
"Ne, jer bajke se u taksiju završavaju, a ja ne želim da se ova završi..."

U pravu je pomisli Princeza. Šteta bi bilo, posle svega, da se tako završi. Pogledala ga je taman u trenutku kada je njegova ruka dotakla njenu. Ne, nije je uzeo za ruku.....samo je svoj mali prst zakačio za njen.

Sasvim dobar početak, pomisli Princ. Nasmešio se.
"Šta je smešno" upita Princeza? "Ništa i sve" reče Princ.
"Znaš li da je maj mesec" upita Princeza?
"Stvarno? Nisam znao" odgovori Princ i pogleda je pravo u oči. Prasnuli su u smeh. Maj je zaista bio u punom zamahu i pomisliše oboje kako nema boljeg meseca za početak Bajke.

• Koliko sam samo morao da poljubim žaba dok tebe nisam sreo!
• Zašto si ljubio žabe?
• Za svaki slučaj.
• Stvarno?
• Kad god bih uhvatio neku!
• Zbog čega?
• Nikada se ne zna kada će se jedna žaba pretvoriti u princezu!

"Znaš li da je maj mesec" upita Princeza?
"Stvarno? Nisam znao" odgovori Princ i pogleda je pravo u oči. Prasnuli su u smeh. Maj je zaista bio u punom zamahu i pomisliše oboje kako nema boljeg meseca za početak Bajke."

Hihhihihihi, i ja sam prasnula u smeh kada sam videla da covek ne zna koji je mesec. E, sta ti je ljubav.

Ljubav ne mozete silom uzeti.
Ne mozete je sami stvoriti, ukrasti, ne mozete je nacrtati, niti recima obuhvatiti.
Ljubav menja ljude preko noci, oni koji su bili tvrdoglavi popustaju, oni koji su bili kamen postaju pamuk, odgovorni se pretvaraju u neodgovorne, pazljivi u nepazljive...
Ali vi se ne bojite toga...
Vi se bojite da vam neko udje pod kozu,
Da vam neko obuzme um, prosiri mastu,udje u najdublje, najskrivenije misli, koje ne pokazujete rado...
Bojite se da cete ustati i da ce jutro odisati samo jednim mirisom,da ce u danu koji sledi biti samo jedna osoba, da cete, kad legnete i sklopite oci,videti samo lik osobe koja vam se doselila u srce... i tu nasla dom...
I ono sto vas najvise plasi:
Da jednoga dana, kada voljena osoba pozeli da ode, ne ponese svoj dotadasnji dom, vase srce, sa sobom.

Voleti i biti voljen je nešto najlepse sto mozete da osetite, i to je osecaj koji ne moze niko lazno da vam pruzi, to je unikatno i nikad ponovljivo, takvo kao u tom trenutku.
Ljubav nosi i patnju i srecu, ali zar to nije smisao ljudskog postojanja? Ne mozemo svaki dan biti srecni, ali opet, ni tuzni, dolaze trenuci na koje nekada nismo spremni, ali nas zivot uci da budemo...da budemo i tada jaki i daje nam krila za let. Ponovni.
Nemate se cega plasiti, pustite unutra one koji to zasluzuju, i dajte ono sto ce vam doci nazad, povratno. I nemate od cega strahovati.
To je samo, ljubav... Ona je dobra, samo daje. Ako je prava...
Otvorite srce, pustite da ljubav udje. barem prozor otvorite, da vas Mesec obasja i ljubi. Mozda to kroz njegove zrake necije usne meke vas obraz dotaknu.
Pozdrav piscu bloga. Lepo.
P.S. Ovaj i ovakav blog mi tako lici na pisanije mog divnog druga, pa mozda je i on a nik? On je tu najmanje vazan.
Istina je da ljubav ljude i prolepsa, jer se unutarnja sreca i na licu vidi.
Srecno u narednom blogu!

Kao po obichaju: Muskarac pricha bajke .....