Rane osamdesete. Leto. Sedim na nasoj klupici i cekam da se drustvo okupi. Skoro su svi tu. Raspust samo sto nije prosao. Evo ih
Rajko, Sasa i Goran. Nose pivo,standardno veche. I najeftiniji provod ako se moze tako nazvati. Sedimo i komentarisemo
letovanje. Rajko tetovirao Miki Mausa.....otada ga zovemo Silja...... i to je Diznijev junak
Pored nas prolaze putnici iz gradskog prevoza...
Dobro su dosli za komentarisanje narocito ako su zenskog pola.."Vidi je! Opa! Dobraaaaa!!" "Uh sta bih joj.....". Ponekad i dobacimo.
. Sta ces..puni hormana, tinejdzeri. U neko doba iz busa izlazi andjeo....zanemesmo...mogu samo da zamislim sta su moji pajtosi zamisljali u sebi. Ja sam hteo da se zenim. Da mi rodi osmoro dece.
Boze! Ona prilazi nama. Osmeh. " Izvinite momci mogu li da vas pitam nesto? ". Naravno cutimo. Ona nastavlja monolog. Nisam znao da andjeli imaju tako seksi glas. " Treba da idem gore
- pokazuje na mracnu ulicu- a strah me , da li bi me neko otpratio?". Tajac . Svi gledamo u nju i cutimo. Ona se smeska i dalje. "
Molim vas". Gutam knedlu i progovaram " Evo ja cu " . Nisam siguran da je moj glas.-"Super, bas ti hvala , mracno je , stvarno mi je frka,"
cvrkuce andjeo dok ulazimo u ulicu. Osecam poglede pajtosa iza mene. " daj mi ruku molim te " . !!?? Sta je rekla? "Daj mi ruku
ima kuchitja ovde bas se bojim". Pruzam ruku i mislim u sebi, srce ne moras ni da je vratis, tvoja je zauvek. Drzimo se za ruke, okrecem se na kvarno
i gledam onu trojicu. Usta im otvorena. Moja su zatvorena i dalje, ne umem da pricam , sve mi se ukocilo. Pita me kako se zovem , ne cekajuci odgovor
kaze " Ja sam Milica ". Nekako izgovaram ime, trudim se da izvucem dublji glas. Prica mi da je dosla u posetu sestri od strica
i jos nesto ali to ne registrujem jer u sebi mislim sta je sad ciniti. da joj trazim fon? neeeeeee polako bre manijace, pitaj je nesto
drugo, bih ja ali kako kad sam nem. Uhhhhhh pusta mi ruku i kaze: " Evo nas! Hvala ti puno! ". Odmahujem rukom , ma nema na cemu
Ulazi u dvoriste , osmeh i mashe " Caoooo". Ja stojim i cutim. Vrata se otvaraju andjeo odlazi ja i dalje ukopan, ni bager me ne bi pomerio.
Posle nekog vremena dolazim sebi i krecem okolnim putem kuci. Onu trojicu ostavljam u neznanju. Nek se peku na tihoj vatri....
ovo je istinita prica , imao sam sedamnaest godina i danas gledajuci sa ove distance, umirem od smeha ....eh da mi je bila ova pamet......